Funding Festivals: Bringing the World to Sarajevo

Abstract

The focus of this article is on the “festivalization” of Sarajevo, the capital city of Bosnia-Herzegovina, after the signing of the Dayton Agreement (1995), and the donor environment during that time that largely supported foreign rather than local performances. I chronicle a shift – from socialist-era regional festivals before the war to post-war period staged multi-day multi-performance events with foreign programming – and highlight the tendency of donors to de-emphasize local difference as a way of creating politically safe aiding strategies. I unpack why the “festival model” was attractive to local and foreign cultural organizers during this period. Specifically I discuss the reorganization of the Sarajevo Winter Festival as well as other festivals that existed before the war and continued to produce such events after the war.

У фокусу овог чланка налази се „фестивализација” Сарајева, главног града Босне и Херцеговине, у раздобљу након потписивања Дејтонског споразума (1995). Нарочиту пажњу посвећујем култури донаторства, којом је, међутим, више подржавано инострано него домаће извођаштво. У овом тексту документујем обрт од регионалних фестивала из предратног социјалистичког раздобља, до вишедневних послератних фестивала са великим бројем, превасходно иностраних, извођача, те указујем на тенденцију донатора да умањују значај локално-специфичних разлика, да би на тај начин креирали „политички безбедне” програме помоћи. Разоткривам због чега је „модел фестивала” био атрактиван и локалним и иностраним културним посленицима и продуцентима у овом периоду. Посебно се бавим реорганизацијом фестивала Сарајевска зима, као и других фестивала који су постојали у доба Југославије, али су наставили да постоје и у периоду након завршетка рата.