Overcoming the Crisis of Tonality: The Resemantized Tonality of Modernism

Abstract

In this article I analyse the context and features of resemantized tonality, historically linked with the first half of the 20th century. The renewed interest in tonality occurred after the crisis of tonality — the system that prevailed in music until its ‘collapse’ in the late 19th and early 20th century. The consequence of the crisis was the emergence of atonality, as well as different tonal idioms which are here collectively referred to as “resemantized tonality”. This reaction led to a whole series of works based on the concept of linguistic-stylistic resemantization in the context of modernist expression. I will discuss some of the basic characteristics and linguistic strategies of the resemantized tonality that have established it as an autochthonous linguistic-grammatical system. Furthermore, I will analyse two highly illustrative works: Sergei Prokofiev’s Symphony No. 1 Classical and Paul Hindemith’s cycle of solo songs The Life of Virgin Mary.

Уколико се ресемантизована тоналност посматра као аутохтони језички систем, у оквиру неокласицизма као једног од модалитета модернизма, онда се она указује још боље интегрисаном у генералне тенденције своје епохе. Значење које се може ишчитати из перспективе ресемантизације је исто оно значење које носе семантичке чињенице повезане са модернизмом уопште. Било да се ради о старим елементима у новим формама, или о новим елементима у старим формама, веза са прошлошћу је неопходна, а унутар ње је могуће успоставити барем један значењски сегмент. Распон могућности је веома широк, од потпуног прихватања до потпуног негирања прошлости. Аналитички метод ресемантизације је такође заснован на овим базичним модернистичким премисама. Као такав, он представља аутентичан одговор на кризу која је настала услед растакања граматичког система дурско-молске тоналности. Примена аналитичког метода ресемантизације је показала да се референце на старе стилове налазе у самом језику, на нивоу означитеља. Проучавање овог феномена путем стратегија које повезују три феномена, језик-стил-значење, представља оригиналан допринос разумевању стања тоналитета у првој половини ХХ века. Некадашњи тонски систем, тј. дурско-молска тоналност, може се изучавати са становишта дихотомије, односа језика и садржаја, јер на нивоу означитеља никад раније нису могле да се ишчитају стилске карактеристике. Систем дура и мола био је толико чврсто постављен, да је сваку референцу на старе стилове подводио под окриље свог система, третирајући ову стилску референцу као део садржаја, евокације. Док је класични стил заснован на драматургији конфликта који се успоставља између тоничног и доминантног тоналитета, може се рећи да је онај сегмент модернизма који се „враћа” тоналитету заснован на драматургији која се ослања на две основне стратегије: генерализацију и неутрализацију. Сходно томе, овај модернистички правац се уклапа у опште карактеристике стила који промовише напет и амбивалентан став према прошлости, уз могућност њеног прихватања или негирања. Ове две стратегије се могу идентификовати у читавом раздобљу модернизма. Овако чврсто постављен систем, на чијим основама је развијена ресемантизација, припада корпусу могућности којима су се композитори одупирали кризи тоналитета и уједињује засебне лингвистичке идиоме у један систем