Gubaidulina, Misunderstood

Abstract

Since the early 1980s Sofia Gubaidulina has received numerous accolades, and her music has been performed and recorded worldwide. However, the critics’ reaction to her works has often been resoundingly negative. In particular, Western critics have been baffled by Gubaidulina’s penchant for long durations, the employment of seemingly literal musical symbolism verging on the kitch and, last but not least, the composer’s religious fervour. Starting from the reviews of two ambitious events that served as introductions of Gubaidulina’s music to British audiences, I will discuss the main objections directed towards her oeuvre and demonstrate that Gubaidulina’s idiosyncratic compositional method has been misunderstood by British critics.

Од средине осамдесетих година прошлог века стваралаштво савремене руске композиторке Софије Губајдулине (1931–) доспело је у жижу интересовања на Западу, првенствено захваљујући изузетном успеху њеног виолинског концерта Оферторијум у ненадмашном извођењу Гидона Кремера. У последње три деценије Губајдулина је освојила много значајних награда, постала је чланица немачке и шведске Академије наука и уметности, амерички универзитети Јејл и Чикаго су јој доделили почасне докторате, а њена музика је извођена са великим успехом широм света. Међутим, западноевропски критичари често веома негативно реагују на њену музику. Нарочито им сметају Губајдулинина употреба наизглед баналних музичких симбола на ивици кича, као и композиторкин религиозни занос. Полазећи од критика објављених у британској штампи поводом два фестивала одржана 2006. и 2007. године, којима је Губајдулинин опус представљен британској публици, разматрам основне замерке упућене њеном стваралаштву. Након тога, анализирам три Губајдулинине композиције настале пре распада Совјетског Савеза (Час душе, Оферторијум и Гласови... утихнули) да бих показала на који су начин ова дела одговорила на социјалне и културне изазове тог доба. Мој аргумент је да су британски критичари погрешно протумачили Губајдулинину естетику, у којој се прожимају популистичко са авангардним и религиозно са политичким, јер нису узели у обзир контекст у којем су ова дела настала. Међутим, указујем и на чињеницу да је Губајдулина донекле крива за негативну рецепцију њених скорашњих остварења, јер је остала доследна свом композиторском методу искристалисаном у Совјетском Савезу, упркос томе што се контекст у потпуности променио (а она сама се од 1992. године настанила у Немачкој). Мој циљ је да „рестаурирам“ контекст у којем су настала њена најзначајнија остварења, те да им на тај начин вратим кредибилитет и да оспорим неке од престрогих критичарских оцена.