Павле Поповић у историји српске књижевности

Abstract

У прилогу се настоји нa сагледавању свеукупног књижевноисторијског рада Павла Поповића и места које он у српској историји књижевности заузима. Посебна пажња посвећена је његовом Преgлеɡу срpске књижевносtи (1909), у коме је први пут српска књижевност издвојена као целина и у коме је извршена прва периодизација српске књижевности од настанка крајем XII до почетка XX века. Његова подела књижевности на стару и нову, којом је учвршћено већ раније започето разграничавање књижевних епоха, свој прави коначни облик добила је у Преgлеɡу. Истиче се да је у Преgлеɡу не само први пут српска књижевност посматрана, проучена, вреднована и прегледно представљена као јединствена целина (којом је обухваћено девет векова) већ су у њој први пут не само јасно раздвојени већ и именовани периоди – стара (средњовековна), средња (дубровачка) и нова, уз које равноправно место у историји добија и народна књижевност. Новина је и у томе што је први пут дубровачка књижевност издвојена и представљена као целина и што је, такође први пут, народна књижевност добила статус књижевности и одвојила се од дотадашњег нејасног поимања тога стваралаштва као дела традиције и фолклора. Потврда високог места које је Павлу Поповићу припало у историји српске књижевности је у чињеници да се његова периодизација српске књижевности, изведена 1909. године, одржала и до данас.

In this work, special attention was paid to Pavle Popović’s Overview of Serbian Literature (1909), in which Serbian literature was observed as a whole for the first time, and in which first periodization of Serbian literature from the end of the 12th century until the beginning of the 20th century was made. His division of literature into old and new one, which further strengthened the previously started separation of literal epochs, got its real and final shape in the Overview. It is highlighted that in the Overview Serbian literature was not only observed, studied, evaluated and transparently shown as an unique whole (which covers nine centuries), but also, for the first time, periods were clearly separated and named – old (medieval), medium (Ragusan literature) and new, and folk literature got equal place in history. Another novelty is that for the first time Ragusan literature was separated and shown as a whole, and that, also for the first time, folk literature received status of literature and was separated from its previous unclear perception as a part of tradition and folklore.