На стазама модернизма Беле Бартока: Следбеници и сапутници: Јосип Славенски и Марко Тајчевић

Abstract

Нема сумње да су на многим пољима развојни токови југословенске и српске уметничке музике, као и науке о музици и, посебно – етномузикологије, били снажно обележени одјецима плодних и разноврсних активности Беле Бартока (Béla Bartók, 1881–1945). У фокусу овог рада, у коме ћемо настојати да допунимо и преиспитамо досадашња сазнања о Бартоковој улози у процесима формирања музичког модернизма на просторима некадашње југословенске Kраљевине, наћи ће се двојица Бартокових нешто млађих савременика – композитори Јосип Славенски (1896–1955) и Марко Тајчевић (1900–1984). Њихови стваралачки доприноси доминантној струји национално оријентисаног стваралаштва у првој половини XX века могу се сматрати пропорционалним онима које је Барток остварио у мађарској музичкој култури. Поред померања стилских хоризоната ка пределима модернизма, Славенски и Тајчевић су постигли да југословенска и српска музика, као интегрални део балканског простора, искораче са локалне на европску сцену и да буду признате и високо цењене у породици такозваних „модерних националних школа” свог времена. Можда је још и значајније да су, подстакнути Бартоковим новим и свежим, антиромантичарским методама у приступу фолклору и Славенски и Тајчевић обогатили музичку палету тада савременог света новим бојама, ритмовима, хармонијама, агогиком и, посебно – специфичним антикласичним формама, отварајући тиме врата да, на трагу и Бартокових интересовања, музички свет Балкана буде трајно, све до данас, препознат као једна од најузбудљивијих и најшароликијих музичких територија Европе и света.