Ancient Greek rhythms in Messiaen’s Le sacre: Nietzsche’s legacy?

Abstract

It is little known that Nietzsche – appointed professor of classical philology at Basel University in his twenties – had postulated on the basis of rigorous textual studies that the leading classical philologists active in Central Europe in the nineteenth century, predominantly German-speaking, had gone seriously off-track by fitting Greek rhythms into measures of equal length. Unlike the philologists, influential musicologists who wrote about ancient Greek rhythms were mostly French. The Paris Conservatoire was a powerhouse of rhythmic theory, with an impressive lineage from Fétis and Gevaert through Laloy and Emmanuel to Messiaen and beyond. Fétis and Gevaert referenced their contemporary German philologists without really critiquing them. With Laloy, Emmanuel, and Messiaen, however, there was a notable change of orientation. These authors all read as if they had somehow become aware of Nietzsche’s discovery. Yet none of them make any mention of him whatsoever. In this study, a comparative analysis of their musical rendition of Greek rhythms is undertaken before focusing on Messiaen’s analytical proposal that there is an impressively long series of Greek rhythms in Stravinsky’s Le sacre du printemps. I seek to throw light on the resurgence of interest in ancient Greek rhythms in modernist musical works, and question how the convoluted reception of Nietzsche’s discovery in Parisian music circles might have sparked rhythmic innovation to new heights.

Мало је познато да је Фридрих Ниче – који је био изабран за професора класичне филологије на Универзитету у Базелу у својим двадесетим годинама – постулирао, на основу ригорозних текстуалних студија, да су еминентни класични филолози, активни у Централној Европи у деветнаестом веку, озбиљно омашили; наиме, они су на старогрчки ритам примењивали модеран акценатски систем, уместо да су водили рачуна о дужини слогова. Водећи класични филолози у деветнаестом веку били су, претежно, Немци; с друге стране, утицајни музиколози, који су писали о древним грчким ритмовима, углавном су били Французи. Париски конзерваторијум био је моћан центар за изучавање теорија ритма, са импресивном традицијом која је водила од Франсоа-Жозефа Фетиса и Франсоа-Огиста Геверта, преко Луја Лалоја и Мориса Еманиела, до Оливијеа Месијана и других. Фетис и Геверт су се позивали на немачке филологе, своје савременике, пропуштајући прилику да истински преиспитају њихове поставке. Међутим, код Лалоја, Еманиела и Месијана дошло је до значајне промене оријентације. Радови ових аутора остављају утисак као да су они били свесни Ничеових открића – иако нико од њих не спомиње Ничеа у својим текстовима. У овој студији, спроведена је компаративна анализа њиховог музичког тумачења античких грчких ритмова; након тога, фокусирам се на Месијаново аналитичко откриће импресивно дугачког низа грчких ритмова у балету Посвећење пролећа Игора Стравинског. Циљ овог рада је да баци ново светло на оживљавање интересовања за старогрчке ритмове у модернистичким музичким делима, а затим и да преиспита како је ,,увијена,” другим речима, непризната рецепција Ничеовог открића од стране париских музичких кругова вероватно подстакла и усмерила ритмичку иновацију на нов, виши ниво.