Voices from the Beginning: The Early Phase of Musical Historiography in Serbia

Abstract

The beginnings of Serbian musical historiography can be traced back to the nineteenth century. The first half of that century is marked by the work of musical amateurs, and later professionals were gradually trained. The beginnings of Serbian musical historiography can be found in articles published in memorials of singing societies, as well as in periodicals. These were portraits of composers and performers, texts on church and folk music, obituaries and other articles. The first history of music in the Serbian language appeared in 1921 in Pančevo. Its author was Ljubomir Bošnjaković (1891–1987), composer and conductor. This short history of music is written in a popular way, as a guide-book for concert and opera audiences, and as a manual for school youth. It includes a professional approach and a free, literary expression. This study paints a picture of the initial phase of the development of musical historiography in Serbia, as well as an analysis of Ljubomir Bošnjaković’s book.

У сложеним друштвенополитичким условима у XIX веку, под којима се формирала модерна српска национална држава, обликовању културног идентитета допринела је и писана реч о музици. Своје место она је, почев од тридесетих година XIX века, нашла у дневним листовима, књижевним, потом и музичким часописима. Српска читалачка публика испрва је обавештавана о актуелним музичким догађајима, а потом је могла да прати расправе о одређеним музичкотеоријским питањима, те да се упознаје с портретима запаженијих српских композитора и извођача. У условима у којима су међу далеко бројнијим музичким аматерима српску музичку сцену почињали да обликују тек неколицина на западноевропским основама школованих музичара, године 1874. појавила се прва библиографија српске музике. Написи о музици сведочили су у целини о више него скромном музичкообразовном статусу њихових писаца, којима су, с ретким изузецима, историјски развој и теоријски систем европске уметничке музике и црквенофолклорних музичких пракси народа у блиском окружењу били тек делимично познати. Но, аутори нису одступали од тога да, уз кључну – информативну поруку, својим списима обезбеде наглашено дидактички и родољубивопропагандни карактер. Отуда велико интересовање првих, условно речено, музичких историографа за српску црквену и фолклорну музику. Замеци националне историје црквене музике нашли су се у споменицама различитих, бројних певачких друштава. Фрагментарне историографске прилоге представљају и пописи дела, биографије и некролози заслужнијих музичких посленика, нарочито оних који су међу сународницима ширили европску музичку културу. Њима треба прибројати и прве осврте на стваралаштво појединих познатих европских композитора. Премда су значајнији и утицајнији српски музичари на прелому два столећа, пре свега они који су музичко образовање стекли или усавршавали у иностранству, имали прилику да се упознају с тада актуелним историографским музиколошким радовима, међу њима нико није био заинтересован да бар на српски језик преведе солиднију инострану историју музике. У условима у којима је било неопходно најпре музички описменити нацију и изнаћи најефикаснији пут до готових вокалних и инструменталних извођача, састављање приручне историје уметничке музике није уопштеспомињано. Овај задатак је, међу знатно афирмисанијим савременицима, преузео 1920. године Љубомир Бошњаковић, Године 1921. издавачка књижара „Напредак” у Панчеву објавила је Историју музике Љубомира Бошњаковића (1891–1987). То је прво и једино издање те књиге, иако је аутор касније радио на њеној преради. Бошњаковићева Историја музике компонована је из три дела и тринаест поглавља. Она садржи и пишчев предговор, листу коришћене литературе, речник основних музичких термина и списак исправки. Аутор је своје дело од 167 страница конципирао као историју одабраних музичких жанрова и врста. Ова Историја музике прати историју ораторијума, опере и инструменталне музике у Европи. Невеликог обима, књига би заправо требало да носи наслов кратка историја музике. Будући сажета, ова и оваква књига по дефиницији мора бити „непотпуна”, па зато евентуална примедба у том правцу нема праву поенту. Међутим, аутори студије указали су на примере нејасног критеријума у избору музичкоисторијске грађе, а гдекад и неутемељених вредновања. Анализа пишчевог поступка показала је да је он строго контролисао употребу стручних израза и да је релативно често уместо за елементима музиколошке елаборације посезао за слободним, литерарним исказима. То указује на чињеницу да се писац пре свега обраћао публици скромног музичког образовања. Тиме је његова књига добила карактер популарног, кратког водича кроз историју музике. Бошњаковићева Историја музике појавила се изненада и без праве припреме, као пионирско дело у својој врсти. Задуго, у наредних двадесет година, док нису настала необјављена скрипта из историје музике Милоја Милојевића, професора на Филозофском факултету у Београду, она није добила последника. Као таква, она заслужује пажњу. Овом књигом српски читалац добио је на своме језику дело које није уједначено, али које му је донело бројне податке о европским композиторима.