Playing with Anthems: the Formation of the Cult of Empress Elisabeth in Hungarian Music

Abstract

In this paper I reveal how the cult of Empress Elisabeth affected the reception of three different volumes of Hungarian music. These three works are: Erzsébet-emlény (Elisabeth Memorial Album, 1854) edited by Kornél Ábrányi; Erzsébet (Elisabeth, 1854) opera by Károly Doppler, Ferenc Doppler and Ferenc Erkel; and Die Legende von der heiligen Elisabeth (The Legend of Saint Elisabeth, 1865) by Franz Liszt. In spite of their high artistic level, the first two works were banned by the cultural elite who interpreted them as Habsburgian political music after the downfall of the dual state. On the other hand, the intentionally apolitical oratorio by Franz Liszt was regarded by the same cultural elite as the highest standard of artistic representation of the Empress. As a consequence of parallel distribution of both imperially and nationally constructed memories, a strange diffusion appeared in the social sphere, especially in Hungarian cultural memory. Conflicting memories emerged due to the discrepancy between the original Hungarian political myth (Kossuth-myth) and Empress Elisabeth’s cult. Using the terminology introduced by Claude Lévi-Strauss, I have labeled this situation as the clash of the cold and hot society in Hungary during the 19th century.

У Мађарској је култ Царице Елизабете успостављен услед политичких очекивања (и илузија) усмерених према њој. Царици су посвећена бројна музичка дела, нпр. маршеви, песме и игре. Два остварења су се, међутим, издигла изнад уобичајеног нивоа ових музичких посвета: збирка клавирских комада Erzsébet-emlény и опера Еркела и Доплера посвећена Елизабети. У комаду Pusztaiélet (из албума Erzsébet-emlény) Михаел Бранд цитира Kaiserhymne у свечаном маниру. Међутим, након мађарског мелоса, за којим следи царска химна, композитор не развија првобитне теме, већ музички ток само меандрира док не стигне до финалног акорда Де дура. Овиме је по први пут „иностраност” царске химне рефлектована у мађарској инструменталној музици. Ференц Еркел такође указује на политичке тензије у својој интерпретацији приповести о Светој Елизабети. Он је у своју оперу Елизабета инкорпорисао мађарску химну и бунтовни марш из доба мађарског рата за независност; цар и царица су на премијери одслушали ове „политички некоректне” мелодије, али их нису препознали. Док, дакле, царска химна звучи чудно у Брандовом комаду, мађарска химна и марш су идеално уклопљени у музички садржај Еркелове опере. Франц Лист се није приклонио култу Царице Елизабете, али је његовим делима ипак приписана таква намера. Уместо мађарске или царске химне, Лист је у ораторијум посвећен Светој Елизабети инкорпорисао грегоријанске напеве, као и немачке и мађарске песме. Његова намера била је да култ Свете Елизабете издигне изнад актуелне политичке платформе, али су његове политичке импликације ипак остале валидне. Мађарско пре-модерно друштво имало је две могућности, према терминологији Клода Леви-Строса: или да остане „хладно” (тј. загледано у митове) или да постане „топло” (тј. да прихвати актуелну политичку реалност). Култ Царице Елизабете имао је преимућство да је могао да подржи и концепт „топлог” друштва. Царичин култ је потиснуо пређашњи мит о Лајошу Кошуту. Сукоб ова два култа био је очигледан чак и на примеру протоколарних музичких остварења, као што су биле збирка Erzsébet-emlény и опера Erzsébet. Напокон је култ Елизабете превладао и обојио све културалне наративе митско-политичким преливима, чак и у случају наизглед аполитичних уметничких остварења, попут Листовог ораторијума. Тако је један од погона модернизације „топлог” друштва постао препрека истој. Изван сукоба меморијалних наратива, политичка представа Царице Елизабете постала је све сложенија и све удаљенија од стварне личности. Њен политички „имиџ” и друштвени култ били су оруђа у рукама њеног супруга. Пошто је Франц Јозеф одбио да игра улогу „доброг владара”, култ његове жене као лепе и добре владарке је ојачао, а затим и „надживео” како смрт саме царице, тако и распад Аустро-Угарске.