Речца зар – преко синтаксе и семантике до етимологије

Abstract

У раду се након прегледа третмана који речца зар има у граматикама и описним речницима српског језика (као и суседних балканских јужнословенских), разматра њена етимологија: одбацује се Скоково идиоглотско тумачење у корист Решетаровог виђења да зар, као и старије за(ј)ер, потиче од тур. zahir adv. ‘очито, свакако’, ‘изгледа, можда’. На грађи из речника (укључујући пар дијалекатских) и из дела писаца XIX–XX века, реконструише се пут семантичко-синтактичког развоја речце у модалној функцији и значењу ‘ваљда, можда’ преко прелазних значења (условљених варирањем позиције речце у реченици и интонацијом), до данас преовлађујућег упитно-узвичног, са призвуком чуђења, на почетку реченице. На крају се дозвољава могућност да је у питању хибридна реч настала наслојавањем турцизма на домаћу упитну речцу зар који се може довести у везу са пољ. заст. zaż< псл. *za-že.