Дијалектолошка и етнолингвистичка истраживања српске мањине

Abstract

The paper offers an overall view of the hitherto dialectological and ethno- longuistic studies of Serbian vernaculars in Slovenia, Croatia, Hungary, Rumania, Macedonia and Albania where the Serbs are, from the standpoint of ethnolon- guistics, a minority population. In all of these countries the Serbian population is autochthonous, but in ex- Yugoslavian republics of Slovenia, Croatia and Ma- cedonia it has only recently reached the status of a minority population. Certain declining from the features typical of the Serbian mainsteram dia- lects is conditioned by the peripheral positions of these vernaculars of the Serbian minorities, especially in their alloglottal surroundings, as well as by the direct in- fluence of those foreign languages. Consequently, the Serbian dialects in Hun- gary, Rumania and Albania offer a lot of material for the study of archaisms and innovations alike, at the same time providing a prolific ground for conclusions of general linguistic character, particularly those related to linguistic contactology. Noticeable among the recessive Serbian population is the process of glot- tophagy. It is exactly these two facts — recessiveness and glottophagy — that should give an impetus for further and broader dialectological and ethnolonguistic re- search of the minority Serbian population in the neighboring countries and in Slovenia.

Овим се прегледним радом пружа – у накрупнијим цртама – увид у досадашња дијалектолошка и етнолингвистичка истраживања српских народних говора у Словенији, Хрватској, Мађарској, Румунији, Македонији и Албанији, где Срби представљају мањинску етнолингвистичку популацију. Реч је о српском становништву које је у свим овим земљама аутохтоно, уз напомену да се српска популација третира као новонастала мањина у бившим југословенским републикама – Словенији, Хрватској и Македонији.

Сва одступања од нормалног стања у српским говорима матице последица су периферног положаја народних говора српске мањине, посебно у инојезичним срединама, као и непосредног страног утицаја на њих. У том смислу, српски народни говори у Мађарској, Румунији и Албанији пружају нарочито богат материјал за истраживање архаизама и иновација, а на основу резултата истраживања ових говора могу се извлачити закључци општелингвистичког карактера, везани за лингвистичку контактологију.

Неоспорно је код рецесивног српског становништва присутан процес глотофагије. И управо у тим двема чињеницама – рецесивности и глотофагији – треба наћи подстицај за даља и опсежнија дијалектолошка и етнолингвистичка истраживања мањинске српске популације у суседним земљама и у Словенији.