@book{
editor = "Ђорђевић Црнобрња, Јадранка",
author = "Аксић, Нина",
year = "2023",
abstract = "The basic principles which the entire cultural policy in the period between
1945 and 1991 was based upon, on the territory of the state union undergoing
many different stages, was the massification of cultural activities, that is, the
creation of mass culture, followed by the creation of mass media in the later
period, as well as amateurism as a way of implementing and introducing
cultural activities, in addition to assisting in the ideological shaping of the
new “socialist man”. The primary task of the new culture was to build a
revolutionary new, classless society in which cultural activity would be
available to all. However, the past heritage could not be eradicated in all
segments, resulting in some earlier elements (such as folklore, i.e. dances,
music, etc.) remaining in use, albeit adjusted to the new ideological aspirations.
It was the massiveness, which was pushed into the forefront, that particularly
set apart the new socialist culture from the culture prior to World War II. Along
with the massiveness of the new culture went mediocrity and availability of
different entertainment forms which served to channel the “social energy”
and thus completely absorb the consciousness of the individual into the mass
consciousness of the new society. The new culture in its broadest sense was
produced by way of different mechanisms, with segments of this mass culture
set against the elite, civil culture of past times.
The needs of the population began to change with the rapid development
of the socialist society, which saw great social and economic changes in
the form of migrations from the villages into the cities, the setting up of
factories that employed the workforce from which emerged the working class
of society, as well as a greater aspiration towards education, and therefore
the creation of a strong socialist youth. Literacy was promoted first and
foremost, followed by the education of children, youth and adults, and when
positive results were achieved on this level, the socialist cultural rebirth of
the cities and villages ensued. Alongside professional engagement in cultural
activities such as drama, music, the arts, etc. which was mostly practised in
Belgrade, Novi Sad and a few other cities in Serbia, these activities were
also developed and cultivated through amateurism. This is how the new
working class culture, which stood in opposition to the culture of otherclasses, and especially to that of the ruling class, was created. During this
period the youth also had its areas of activity alongside the establishing of
numerous youth associations, which formed a separate network within which
the youth acted in the field of culture. The previously mentioned two types of
culture, that often intertwined, acted through the mechanism of amateurism,
which stood in opposition to professionalism and institutionalism. The two
basic, seemingly conflicting aspirations in socialist cultural practice were the
following: the aspiration of amateurism to approximate itself to and grow
into professionalism, and the inclusion of amateur activities into the work
of institutions and their institutional organisation. Amateurism’s ambition
to convert itself to professionalism, it turned out, did not benefit amateur
activities or their actors in any way, because amateurism had in certain
periods greater engagement and importance within state cultural policy than
did professional cultural activities, primarily due to the fact that the state
realised the significance of amateurism and its possibilities for the ideological
management and control of a broader social class. The second paradox, the
institutionalisation of amateurism, in contrast to what has previously been
stated, gave amateurism safety in an organisational, spatial, and to a certain
degree also material sense in the majority of cases, but encouraged it with the
intent of further professionalization.
The cultural governance system was complex and changed depending
on cultural inclinations, as well as economic policy. Thus from funds and
cultural boards, which existed in the first years after the war, cultural councils
evolved, followed by cultural communities and, subsequent to 1974, selfmanaging communities of interest, only to return to the fund system again by
1990. The circular route taken in an attempt to decentralise the administrative
bodies and distribute the economic management of culture is noticeable, but
when the absolute “split” occurred, along with the inability of the state to
keep financial control, the administrative system reverted back to centralised
organisation.
The development of and changes in administrative bodies in culture
followed the aims of cultural policy which determined the direction of
cultural activities, and therefore the establishment of cultural institutions.
Thus for instance, due to the fact that cultural policy following the war
was primarily focused on increasing literacy and education, the network of
libraries was accordingly expanded, and the number of newspapers increased,
while in the domain of amateur activity, cultural and artistic societies which
fostered different sections (above all folk dance) were founded. During the
1950s and 1960s no considerable headway was made in the formation of new institutions, except for the expansion of the network of institutions dealing with
basic cultural activity, such as workers’ universities and centres for culture,
whereas the 1970s and 1980s saw a rapid development of cultural activities,
institutions, and associations in the domain of cultural amateurism. In this
final period of socialism, which was also the most fruitful for the expansion
of amateur cultural activities, there was a noticeable growth in the number of
founded cultural and artistic societies and institutions dealing with the media
(amateur radio), music and literary culture, and especially those pertaining to
youth active in amateur culture (Literary youth, Musical youth, etc.).
Novi Pazar is a settlement which has for centuries been a distinct exotic
blend of the Islamic and Orthodox, and certainly traditional heritage of the
people living in the same area for generations, but exhibiting two different
cultural patterns which have primarily been conditioned by religious
differences. Thus has this region, rich in varied cultural influences and
permeations, long attracted numerous artists who drew inspiration for their
works of art from the cultural traditions and diversity of this city. In addition
to the segments of the existing cultural heritage, which were modified
according to the new socio-political aims after World War II, the plan for
cultural development also included new forms of creative activity which were
principally directed towards amateurism in culture.
Along with the formation of a new – socialist – cultural policy emerged
a new general context for cultural policy and the development of cultural
institutions, through which can be traced not only the development of this
policy, but also another broader social phenomenon, that is, the formation
of the socialist man, which elevated Novi Pazar as a city that embraced the
new socialist culture which was adapted to it and therefore found acceptable.
Amateurism may have played possibly the most important role during the
course of this cultural development – a social role, as it contributed through its
content to a greater togetherness between Orthodox Christians and Muslims
who stood against each other for centuries but who, having lived side by side,
were in reality closest to one another. Brotherhood and unity was alive on
this territory and lived through the culture, predominantly through cultural
manifestations which served as a reflection of togetherness in the sense of
equality and fulfilment of living conditions. The period of turbulent social
changes led to many novelties and, for the period being researched, these were
novelties on the local level which were mainly positive for the population of
the community in question. Culture and art gained a high status in the socialconsciousness and were accepted as part of everyday necessity.
Thus it was our intention to present this cultural wealth that Novi Pazar
fostered and enjoyed for a few decades. Owing to such aspirations and
despite great cultural backwardness, Novi Pazar endeavoured to keep up
with cultural development on the republic level in the first years following
the war. The development of administrative bodies in Novi Pazar completely
followed the happenings on the republic/state level. This can be explained by
the economic dependence of Novi Pazar on the republic funds, seeing as it
was an undeveloped local community, but political and ideological reasons
must not be disregarded either. Regarding the development of cultural
institutions, the city lagged behind the republic average in certain periods
due to justified reasons, as previously mentioned. The significance of the
aforementioned micro-plan for cultural development comes into focus here,
that is, the local characteristics that demanded attention in order to fulfil the
needs and possibilities of the population and to ensure that the devised cultural
activities fulfilled their goal. The development of cultural institutions in Novi
Pazar ranged from educational institutions for adults (People’s University),
to education for workers (Workers’ University), and cultural institutions
(Cultural Centre, Youth Centre with different associations and activities, as
well as manifestations), which were all based on amateur activity. Therefore,
even though Novi Pazar belonged to one of the undeveloped regions in terms of
culture, especially in the first two decades following the war, industrialisation
and mass migrations from the villages into the city contributed to the fast
adaptation of people to the new socialist culture, alongside which amateurism
was also accepted. With this as the starting point, it naturally followed that the
cultural institutions which cultivated amateurism had good receptivity with
the people of Novi Pazar, and especially the youth, which accepted the culture
of their time more quickly and easily. Having overcome material poverty, but
also cultural underdevelopment, Novi Pazar had already achieved significant
progress by the 1970s by following the development rate of socialist culture,
and risen to the top of amateur cultural activity in the Socialist Republic of
Serbia owing to good organisational systems and the formation of institutional
and traditional manifestations which were well-known and recognised both
within and outside of the republic.
Although extremely ideologically coloured from today’s perspective,
culture in the socialist period was available to virtually everyone and gladly
accepted for the most part, primarily owing to the concepts of socialisation of culture and amateurism, through which it was mainly carried out, as well
as thanks to the establishment and strengthening of cultural institutions and
manifestations. Hence, despite numerous negative attitudes towards the
cultural policy of socialism, one cannot neglect the fact that almost every
youth took part in a cultural event, that working people had the opportunity
to visit the theatres, concerts, exhibitions, that the opera was also available to
inhabitants of smaller places, and that there existed many other well-attended
cultural events which are nowadays not available to most people. Thus had
Novi Pazar, owing to socialist cultural policy, grown from a small Turkish
town into a city rich with cultural institutions, boasting both republic and
international cultural manifestations., Основни принципи на којима је била заснована читава културна политика у периоду од 1945. до 1991. године на територији државне заједнице, која је пролазила кроз различите фазе, били су омасовљење културних делатности, тј. стварање масовне културе, а у каснијем периоду – и масовних медија, те аматеризам као начин спровођења и представљања културних делатности, али и помоћи при идеолошком обликовању новог „социјалистичког човека“. Нова култура је пре свега имала задатак да изгради револуционарно ново, класно равноправно друштво, у коме ће културна делатност бити доступна свима. Ипак, тековине прошлости нису у свим сегментима могле бити искорењене, те су неки ранији елементи (нпр. фолклор, тј. игре, музика и др.) били чак и коришћени, али прилагођени новим идеолошким стремљењима. Оно што је посебно разликовало нову, социјалистичку културу од предратне била је масовност која је истицана у први план. Уз масовност нове културе стоје и просечност и доступност различитих видова културних делатности којима је требало усмеравати „друштвену енергију“ и тако свест појединца у потпуности уклопити у свест масе, тј. новог друштва. Путем различитих механизама грађена је нова култура у најширем свом значењу.
Како је развој социјалистичког друштва подразумевао брзе и велике промене у социјалном и привредном, па затим и економском смислу, миграције на релацији село – град, оснивање фабрика и запошљавање у њима, а са тим формирање радничког слоја друштва, као и већу тежњу за образовањем и тако стварање јаке социјалистичке омладине, мењале су се и потребе становништва. Пре свега, започето је са описмењавањем, затим образовањем, како деце и младих тако и одраслих, а када су на овом нивоу постигнути добри резултати, уследио је социјалистички културни препород градова и селâ. Поред професионалног бављења културним делатностима, попут драмске, музичке, ликовне и др., што је у највећој мери упражњавано у Београду, Новом Саду и неколицини већих градова у Србији, ове су делатности биле развијане и неговане и путем аматеризма. Тако је створена нова радничка култура, која је била супротстављена култури других класа, тј. пре свега култури владајуће класе. Омладина је у том периоду такође имала своје поље деловања, уз оснивање бројних омладинских удружења, која су чинила засебну мрежу у оквиру које је су млади делали и деловали на плану културе. Радничка и омладинска култура, често се преплићући, деловале су кроз механизам аматеризма, који је стајао насупрот професионализму и институционализму. Два основна, наизглед супротстављена стремљења у социјалистичкој културној пракси била су следећа: стремљење аматеризма да се приближи професионализму и прерасте у њега, као и укључивање аматерских делатности у рад институција и њихово институционално организовање. Жеља аматеризма да се преиначи у професионализам, испоставља се, није доносила никакву добробит аматерским делатностима, па ни њиховим делатницима, јер је у одређеним периодима аматеризам имао и већи ангажман и значај у оквиру државне културне политике од професионалних културних делатности, пре свега зато што је држава увидела значај аматеризма и његове могућности за идеолошко управљање и контролисање ширег слоја друштва. Институционализација аматеризма, насупрот претходно реченом, у већини случајева донела је аматеризму сигурност у организационом, просторном, па донекле и материјалном смислу, али подстичући га с намером даље професионализације.
Управљачки систем у култури био је сложен и мењао се у зависности од тежњи културне, али и економске политике. Тако су се од фондова и одбора за културу у првим годинама након рата развили савети културе, а затим и заједнице за културу, па од 1974. и самоуправне интересне заједнице, да би се 1990. године поново успоставио систем фондова. Приметан је кружни пут током кога је покушано да се децентрализују управни органи и расподели економско управљање културом, али када је дошло до апсолутног „цепања“ и немогућности финансијске контроле од стране државе, управни систем се поново враћа централистичком организовању.
Развој и промене управљачких тела у култури пратили су тежње културне политике, која је одређивала правац културних делатности, а са тим и оснивања културних институција. Тако је културна политика након рата, пре свега, била окренута описмењавању и образовању, па је сходно томе ширена мрежа библиотека и повећаван број углавном новинских листова, а у оквиру аматерске делатности оснивана су културно-уметничка друштва која су неговала различите секције, а понајпре фолклорну. Током педесетих и шездесетих година није било великог помака у формирању нових институција, изузев ширења мреже институција са основном културном делатношћу, као што су, на пример, раднички универзитети и домови културе, а седамдесетих и осамдесетих година дошло је до наглог развоја културних делатности, институција, удружења и активности у области културног аматеризма. У овом последњем периоду социјализма, а истовремено најплоднијем за ширење аматерских културних делатности, приметан је пораст основаних културно-уметничких друштава и институција које се баве медијима (аматерски радио), музичком и књижевном културом, а посебно оних које се тичу омладинског аматерског бављења културом (Књижевна омладина, Музичка омладина и др.).
Нови Пазар је насеље у коме вековима опстаје својеврсна езготична мешавина исламског и православног, свакако традиционалног наслеђа народа који већ генерацијама живе на истом поднебљу, али са два различита културна обрасца, условљена пре свега вероисповедном различитошћу. Тако је и одраније овај простор, богат разноврсним културним додирима и прожимањима, привлачио бројне уметнике који су из културних традиција и разноликости овoга града црпли инспирацију за своје стваралаштво. Поред сегмената постојеће културне баштине, који су бивали модификовани у складу с новим друштвено-политичким стремљењима, након Другог светског рата, план културног развоја подразумевао је и нове облике креативног деловања, пре свега бивајући усмераван ка аматеризму у култури.
Са формирањем нове културне политике – социјалистичке, настаје и нови општи контекст културне политике и развоја институција културе, кроз које се може пратити не само развој ове политике, већ и један шири друштвени феномен, тј. формирање социјалистичког човека, онога који је уздигао Нови Пазар, град који је пригрлио нову социјалистичку културу, која му је била прилагођена и стога прихватљива. Аматеризам је у том културном развоју одиграо можда и најважнију улогу – социјалну, будући да је путем својих садржаја допринео и већем заједништву оних који су вековима били супротстављени, а заправо су били најближи једни другима живећи једни уз друге – православни и муслимани. Братство-јединство је на овој територији било живо и живело је кроз културу, а пре свега кроз културне манифестације, оне које су управо и одсликавале заједништво у смислу једнакости и задовољења животних услова. Период бурних друштвених промена донео је доста новина, у истраживаном периоду – на локалу, углавном позитивних за становништво дате заједнице. Култура и уметност добиле су високо место у друштвеној свести и прихваћене су као део потреба свакодневице.
Управо стога је наша намера била да представимо ово културно богатство које је у периоду од неколико деценија баштинио Нови Пазар. Са оваквим стремљењима, Нови Пазар је, и поред велике културне заосталости, у првим годинама након рата покушавао да иде у корак са републичким развојем културе. Развој управних органа у Новом Пазару у потпуности је пратио догађања на републичком / државном нивоу. Разлог за овакво праћење могао се наћи у економској зависности од републичких фондова, пошто је Нови Пазар био неразвијена локална заједница, али се не смеју занемарити ни политичко-идеолошки разлози. Када је у питању развој институција културе, он је у понеким периодима заостајао за републичким просеком, што је, како смо већ поменули, бивало из оправданих разлога. Овде, дакле, долазимо до помињаног микро плана развоја културе, тј. до локалних карактеристика на које је морала бити обраћана пажња како би се задовољиле потребе и могућности становништва, те како би осмишљене културне делатности испуниле свој циљ. Развој институција културе у Новом Пазару кретао се од институција образовања за одрасле (Народни универзитет), затим образовања за раднике (Раднички универзитет), па преко институција културе (Дом културе, Дом омладине са различитим удружењима и активностима, па и манифестацијама), које су биле засноване на аматерској делатности. Дакле, иако је Нови Пазар, посебно у прве две деценије након рата, припадао неразвијеним подручјима у погледу културе, индустријализација и масовне миграције из села у град допринеле су брзом прилагођавању људи новој социјалистичкој култури, са којом је скупа прихваћен и аматеризам. Са оваквим полазиштем, природно је било да су институције културе које су неговале аматеризам имале и добру пријемчивост код становништва Новог Пазара, а посебно код омладине, која је и лакше и брже прихватала ову нову културу. Извукавши се из материјалног сиромаштва, али и из културне неразвијености, Нови Пазар је, следећи корак развоја социјалистичке културе, већ седамдесетих година ХХ века постигао значајан напредак, те је доспео на врх аматерске културне делатности у СР Србији, развивши добре организационе системе и формирајући републички, али и ванрепублички познате и признате инситуционалне, традиционалне манифестације.
Иако, из данашње перспективе гледано, изузетно идеолошки обојена, култура је у периоду социјализма била доступна готово свима и углавном радо прихватана, пре свега захваљујући концепту подруштвљавања културе и аматеризму, кроз који се она претежно и спроводила, али и услед изградње и јачања културних институција и манифестација. Тако, и поред бројних негативних ставова по питању културне политике социјализма, ипак се не може занемарити чињеница да је готово сваки омладинац учествовао у неком културном догађању, да су и радни људи имали прилике да посећују позоришта, концерте, изложбе, да је опера била доступна и становницима мањих места, и да су се одигравали још многи други културни догађаји који су били изузетно посећени, а који данас почесто нису доступни већини људи. Тако је и Нови Пазар, уз помоћ социјалистичке културне политике, од мале турске касабе израстао у град богат институцијама културе, који се могао похвалити и републичким и међународним културним манифестацијама.",
publisher = "Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA",
title = "Култура свих или култура за све : институционални аматеризам у Новом Пазару у периоду социјализма",
pages = "1-246",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14537"
}
