Генеза и садржај појма неосимболизам у српској поезији друге половине XX века

Abstract

У раду се прати настанак и развој термина неосимболизам у српској поезији после Другог светског рата. Термин се први пут јавио 1957. године у часопису Млаɡа кулtура у колективном прогласу стваралаца друге песничке генерације, оне која је долазила после прве, Попине, Павловићеве и Раичковићеве. Сам манифест је више био последица тежњи младих људи да се огласе него што је био програмски књижевни чин, па је термин неосимболизам убрзо нестао. Поново се јавио осамдесетих година прошлога века, најпре у појединачним текстовима, а потом у студијама и научним зборницима да би се, у промењеном значењу, односио на битна својства поезије неколико изузетних српских песника друге половине XX века и српске поезије уопште: пре свега, Бранка Миљковића, Ивана В. Лалића, Борислава Радовића, Алека Вукадиновића, али и Милована Данојлића, Јована Христића, Божидара Тимотијевића, Велимира Лукића.

In the work, occurrence and development of the term “neosymbolism“in Serbian poetry after the World War II is followed. The term appeared for the first time in 1957 in Mlada kultura (Young Culture) magazine in joint manifest by authors belonging to the second generation of poets, the one which came after the first, Popa’s, Pavlović’s and Raičković’s generation. The manifest itself was more a result of young people’s aspiration to acknowledge their presence than it was an act of literary program, so the term neosymbolism soon disappeared. It appeared again in the 1980s, first in individual articles, and then in studies and scientific collections, and later, with somewhat changed meaning, it was relating to important characteristics of poetry of several exceptional Serbian poets of the second half of the 20th century and of Serbian poetry in general: before all, Branko Miljković, Ivan V. Lalić, Borislav Radović, Alek Vukadinović, but also Milovan Danojlić, Jovan Hristić, Božidar Timotijević, Velimir Lukić.