Императив у говору северношарпланинске жупе Сиринић

Abstract

У раду се анализира употреба императива у говору северношарпланинске жупе Сиринић. Дијалекатска грађа показује да у овом идиому императив функционише као синтаксичка јединица са широким синтаксичко-семантичким опсегом. Синтаксичке, значењске и стилске особине императива утврђују се најпре с обзиром на његову употребу у основној, модалној служби, а потом и у секундарној сфери употребе, када обележава појединачне или вишекратне (хабитуалне) претериталне радње које се одликују поновљивошћу. Показало се да је овај облик у систему испитиваног говора стабилан у свим трима функционалним доменима, те да није значајније потиснут изофункционалним односно јединицама са делимично истим синтаксичким и значењским својствима. Најзад, утврђено је да се овај облик онда када је употребљен као временски транспонован, осим особеним значењским својствима, одликује и експресивношћу, што га сврстава у ред стилогених јединица.

В статье анализируется использование императива (повелительного наклонения) в говоре северношар-планинской жупании Сиринич. Диалектный материал показывает, что в этом идиоме императив функционирует в качестве синтаксической единицы с широким синтаксико-семантическим диапазоном. Синтаксические, смысловые и стилистические особенности императива определяются, прежде всего, в связи с его использованием в основной, модальной функции, а также во вторичной сфере употребления, когда он обозначает однократные или многократные (хабитуальные) претеритальные действия, отличающиеся повторяемостью. Установлено, что эта форма в исследуемой речевой системе стабильна во всех трех функциональных областях и существенно не подавляется изофункциональными единицами или единицами с частично одинаковыми синтаксическими и смысловыми свойствами. Кроме того было установлено, что эта форма, используясь в качестве временного транспонирования, помимо особых семантических свойств отличается и своей выразительностью, что ставит ее в ряд стилогенных единиц.

This paper analyzes the use of the imperative in the vernacular of the Sirinić Župa in the north Šar Mountains. The corpus of this dialect indicates that the imperative functions as a syntactic unit with a broad syntactic and semantic range. Syntactic, semantic and stylistic features of the imperative are determined on the basis of its primary modal meaning, but also on the basis of its secondary meaning when it refers to single or habitual actions in the past, which are typically repetitive. It turned out that the imperative is stable in all three functional domains of the same vernacular and that it is not suppressed by isofunctional units, i.e. those with similar syntactic or semantic features. Finally, it was found that the imperative has an expressive value when it undergoes temporal transposition, which makes it a stylogenic unit.