Граматички статус спацијалне клаузе – на други поглед

Abstract

Полазећи од главних структурно-семантичких одлика релативних и спацијалних клауза,1 у раду се разматрају и вреднују критеријуми на којима се темељи разликовање ова два реченична типа те на основу којих се поједини облици спацијалних дефинишу као допунске или пак прилошке реченице. Најважнији закључак овог испитивања јесте да спацијалне клаузе, због типа везника и његовога значења, показују најважније структурно-семантичке одлике типичне за релативне клаузе, при чему ни изостанак антецедента нема утицаја на њихову граматичку позицију у реченици.

В статье, исходя из основных структурно-семантических особенностей придаточных относительных (определительных) и придаточных предложений места, автор анализирует критерии, которые лежат в основе дифференциации этих двух типов предложений и которые позволяют отдельные типы придаточных места квалифицировать как изъяснительные (дополнительные) или же обстоятельственные предложения. Главный вывод настоящего исследования состоит в том, что в придаточных предложениях места посредством типа союза и его значения проявляются наиболее важные структурноемантические характеристики, типичные для относительных (определительных) придаточных, причем даже отсутствие антецедента никак не влияет на их грамматическое положение в предложении.

In this article, based on the structural and semantic features of the relative clauses and subordinate clauses of place, the author analyzes the criteria that underlie the differentiation of these two types of clauses and which allow certain types of clauses to be qualifi ed as adjuncts or complements. The main conclusion of the present study is that the subordinate clauses of place have the most important structural and semantic characteristics that are typical for the relative (determinative) subordinate clauses, and that even the absence of an antecedent does not affect their grammatical position in the sentence.