О прагматической нагрузке грамматических единиц (на материале морфологических категорий болгарского языка)

Abstract

V stat'e issleduetsja ispol'zovanie grammatičeskih form (reprezentantov morfologičeskih kategorij) dlja vyraženija dopolnitel'nyh značenij - takih, kak simpatija, ironija, somnenie, nedoverie, voshiščenie, vozmuščenie i t.p. Vse oni sostavljajut sferu jazykovoj pragmatiki. V kačestve ob''ekta dlja nabljudenij vybrana grammatičeskaja sistema sovremennogo bolgarskogo jazyka. Privodjatsja primery pragmatičeski obuslovlennogo upotreblenija form vokativa, množestvennogo čisla, ostatkov padežej, različnyh glagol'nyh vremen i naklonenij. Delaetsja vyvod, čto vse, čto v grammatike variativno, ne nejtral'no, stilističeski okrašeno, imeet osobuju obuslovlennost' ličnostjami govorjaščego i slušajuščego, a takže vse, čto redko, - vse sostavljaet potencial'nuju sferu pragmatiki.

Fleksibilna priroda jezičkog sistema pruža nosiocu jezika određenu mogućnost variranja, između ostalog, i pri izboru gramatičkih jedinica. Naravno, ovo variranje se ne može uporediti sa slobodom izbora reči, stoga je gramatika mnogo 'manje pragmatična' nego leksika. Ali ipak, morfološki oblici se mogu koristiti za iskazivanje 'spoljašnjih' značenja koja karakterišu odnos govornika i slušaoca, ili izražavaju stav govornika o činjenicama o kojima se govori. Skoro svaka gramatička kategorija na svojoj periferiji - u oblicima i značenjima koji su markirani kao inovativni ili arhaični, ili su u određenoj meri okazionalni, ili su veoma strogo ograničeni leksičkim faktorima itd. - sadrži elemente koji su u službi socijalne funkcije govora. Sve što u gramatici nije neutralno, ili stilski obojeno, uslovljeno je ličnošću govornika i slušaoca, dakle sve što predstavlja retku pojavu - sve je pragmatika. Za predmet razmatranja u ovom radu izabran je gramatički sistem savremenog bugarskog jezika. Naime, pokazuje se da na izbor određene forme obraćanja (pored tri mogućnosti: opšti oblik, vokativ, određeni oblik imenice) utiče niz faktora: muški ili ženski pol osobe (adresata) i, shodno tome, muški ili ženski rod imenice; obraćanje nepoznatom ili poznatom adresatu; zvanični ili 'intimniji' način obraćanja, status adresata i adresanta, opšti 'modalni okvir' situacije razgovora; 'domaće' ili strano poreklo imenice; opšti ili vlastiti tip semantike imenice; morfonološke osobenosti imenice (sufiks osnove). U radu se takođe analizira upotreba oblika množine imenica, ostataka padeških oblika, određenog oblika imenice, različitih glagolskih vremena (sadašnjeg i budućeg, aorista, perfekta), glagolskih načina (pogodbenog i pripovedačkog), kao i glagolskih priloga i dr. Navedeni primeri potvrđuju naš stav da različita pragmatička značenja mogu biti 'upakovana' u sadržaj gramatičke jedinice. Gramatička semantika odražava - u najopštijem obliku - modusne vrednosti koje je društvo formiralo, i sugeriše da se one primene u odnosu na određene situacije i određene učesnike tih događaja.