Српски језик у Диоклији у доба кнеза Јована Владимира, с освртом на изворе
Σερβικη γλωσσα στη Διοκλεια την εποχη του πριγκιπα Ιωαννη Βλαδιμηρου, με εμφαση στισ πηγεσ
Конференцијски прилог (Објављена верзија)
Метаподаци
Приказ свих података о документуАпстракт
Ευάριθμες είναι οι πηγές της σερβικής λαϊκής γλώσσας
της πιο πρώιμης περιόδου (μέχρι τον 12ο αιώνα) και καμία από αυτές
δεν είναι στη λαϊκή γλώσσα. Την έλλειψη αυτή με κάποιο τρόπο αντικαθιστούν ξένες πηγές, πρωτίστως De administrando
imperio
Κωνσταντίνου Ζ’ Πορφυρογέννητου και Gesta
regum
Sclavorum
(Χρονικό
του Ιερέα της Διοκλείας). Η ανάλυσή μας αποδείχνει ότι η γλωσσική
κατάσταση στην περιοχή της Διοκλείας ουσιαστικά δεν διαφέρει από
τις περιστάσεις στα υπόλοιπα σερβικά κράτη. Με ιδιαίτερη προσοχή,
στο έργο Gesta
regum
Sclavorum
μπορούμε να διακρίνουμε γλωσσικά
στοιχεία από τον 11ο αιώνα (πιθανόν και από το τέλος του 10ου αιώνα),
όπως και νεότερα, με λατινική χροιά, που δείχνουν ότι η σλαβική λαλιά
στη Διοκλεία μέχρι το τέλος του 11ου αιώνα ανήκε στη štokavski
διάλεκτο. Από την έρευνά μας φαίνεται ότι οι διάλεκτοι zetsko-
lovćenski
και
kosovsko-
resavski
παρουσιάζουν σημαντικές ομοιότητες μεταξύ τους,
οι οποίες εμφανίστηκαν την εποχή της ύπαρξης του Κράτους τ...ων Νε-
μάνια. Από την άλλη πλευρά μπορεί μόνο να υποθέσει κανείς λόγους
για την καθυστερημένη εμφάνιση της λόγιας σλαβικής γλώσσας της
σερβικής εκδοχής σε αυτή την περιοχή. Εάν ο Βίος του Άγιου Βλαδίμηρου
γράφτηκε στη σλαβική γλώσσα στη Διοκλεία, αυτό θα σήμαινε
ότι η λόγια σλαβική γλώσσα εισήλθε στην περιοχή αυτή αρκετά νωρίτερα (πριν από τον θάνατο του Βλαδίμηρου το 1016). Το γεγονός αυτό θα μπορούσε να συμβεί άμεσα από την περιοχή της Αχρίδας και των
Πρεσπών μετά την κατάληψη του κράτους του Βλαδίμηρου από τον
Σαμουήλ (1009/1010), εάν η εκκλησία της Διοκλείας ήταν υποταγμένη
στην εκκλησία του κράτους του Σαμουήλ. Το τέλος του 11ου αιώνα εμ-
φανίστηκαν γραπτά κάποιου «αμαρτωλού Δημητρίου» γραμμένα στη
σερβική εκδοχή της λόγιας σλαβικής γλώσσας νοτιοσλαβικού τύπου,
με γλαγολιτικό αλφάβητο και παλιά ορθογραφία. Στα γραπτά αυτά
υπάρχουν κάποια που αφορούν τη δυτική λατρεία (ο γραφέας αυτός
μάλλον συμμετείχε στο γράψιμο των βιβλίων της ανατολικής λατρείας
μόνο όταν βρέθηκε στην Εγγύς Ανατολή). Η λόγια σλαβική γλώσσα
την προσεχή περίοδο έχανε τη σημασία της στις σερβικές παραθαλάσ-
σιες περιοχές και μόλις όταν ο Άγιος Σάββας ίδρυσε την Σερβική Αρχι-
επισκοπή μαζί με την Επισκοπή της Ζέτα (1219/1220), η γλώσσα αυτή
δυναμώνει. Όλα τα σερβικά μεσαιωνικά γραπτά μνημεία της επόμενης
περιόδου από το έδαφος αυτό στηρίζονται στην ήδη διαμορφωμένη πα-
ράδοση της Raška.
There
are few sources
for the Serbian
vernacular
language
of the earliest
period
(until
the XII century),
and none
of them are in
the vernacular
language.
The emptiness,
with considerable
restrictions,
is replaced
by foreign
sources,
especially
De administrando
imperio
by
Constantine
VII Porphyrogenitus
and Gestaregum
Sclavorum
(i.e. Chronicle
of the Priest
of Duklja).
There
were
only speculations
that Doclea
was in a mild linguistic
backlog
in regard
to the majority
of Shtokavian
area. Our analysis, however,
shows that the linguistic
situation
in this
region
is not fundamentally
different
from those
in other
Serbian
countries.
With special
care,
linguistic
elements
from the XI century
(perhaps
from the end of the X century)
and certainly
the later
ones, which show
that until
the end of the formative
phase
of the Serbian
language
(late
XI century)
Slavonic
language
in Doclea
was Shtokavian
(we have
particularly
fo...llowed
the nasals,
jat and semivowels
in the vocal
system)
can be distinguished
in the Gestaregum
Sclavorum
document.
Only later
there
was a lag in the development
of language
in the area of Zeta,
in which Zeta
significantly
followed
Raska.
Namely,
Zeta-
Lovcen
and
Kosovo-
Resava
dialects
show significant
mutual
closeness,
realized
during
the time
of the state
of Nemanjici,
but that is not the subject
of our
research.
On the other
hand, it can be assumed
that the Slavonic
literary
language
(Church Slavonic)
appeared
late
in the Serbian
edition
in this
area. It is difficult
to find the context
and the time
to which this cultural
change
belongs.
It must be linked
to the change
of church organization
in the field,
and probably
cannot
be expected
before
the end of the X or
the beginning
of the XI century.
The Church Slavonic
literacy,
which
only traces
are undoubtedly
preserved
in the area of the Serbian
countries,
formed
on the eastern and southern
Slavonic
base
and related
to the
Eastern rite,
the whole
comes
from the Eastern Church, from the center
where
St. Clement
of Velika,
Ohrid had served
(893-916).
If The Hagiography
of St. Vladimir
was written
in Slavonic
in Doclea,
this would
mean that the Church Slavonic
language
entered
this
area sufficiently
earlier
(before
Vladimir’s
death
1016).
It could
have
happened
directly
from the Ohrid-Prespa
region
after Samuel
had subjugated
the Vladimir’s
state
(1009/1010), if the Doclean
church was subjugated
to the church in Samuel’s
state.
At the end of
the XI century
there
appeared
documents
of a certain
‘sinner
Dimitrije’,
written
by the Serbian
edition
in the Church Slavonic
language
of
the eastern and southern
Slavonic
type, Glagolitic,
in old-style spelling,
among which there
were
those
concerning
the Western
rite
(it appears
that this scribe
participated
in the work on the books
of the Eastern
rite
only after
he had gone
to the Middle
East). This indicates
the earlier
existence
of this type of language
(the first half of the XI century),
before
the changing
of the basic
church orientation
and subjugating
of
the Church in the Doclea
to the Western
Church (the second
half of the
XI century).
In the following
period,
the Church Slavonic
language
lost
its significance
on the Serbian
coast,
and only when St. Sava
founded
the Serbian
Archbishopric,
and besides
it Diocese
of Zeta
(1219/1220),
it was given
the new power.
All Serbian
medieval
written
monuments
from the following
period,
from this area, relied
on an already
formed
tradition
of Raska.
У раду
се сагледава
могући
и посредно
документован
развој
српског
народног
и српског
књижевног
језика
у кључном
периоду
за настанак
и развитак
оба идиома,
који
се поклапа
са животом
кнеза
Јована
Владимира
(крај X – почетак
XI вијека).
Из практичних
разлога,
рад је подијељен
на два дијела.
У првом
дијелу
се, прије
свега,
консултују
два најкрупнија
извора
који
се
тичу
ране
српске
историје,
Порфирогенитов
спис De administrando
imperio
и тзв. Љетопис
попа
Дукљанина
– Gesta
regum
Sclavorum.
У другом
дијелу
се сагледава
питање
настанка
Житија
Св. Владимира
од чега
зависи,
у значајној
мјери,
и могућност
постојања
црквенословенског
језика
у Диоклији,
односно
Зети
у најстаријем
периоду
(XI вијек).
Истражује
се и употреба
овога
језика
до првих
деценија
XIII
вијека
(1220).
Мы располагаем
очень
небольшим
количеством
источников,
которые
позволяют
судить
о сербском
народном
языке
на самых
ранних
стадиях
его существования
(до XII века),
причем
ни один из них не написан
на народном
сербском.
В какой-
то мере
этот пробел
нам восполняют
некоторые
иностранные
источники,
прежде
всего
De administrando
imperio
Константина
VII Порфирогенита
и Gesta
regum
Sclavorum
(т.е. Летопись
попа
Дуклянина).
Что же касается
Диоклеи,
то считалось,
что здесь
наблюдалось
небольшое
отставание
от темпов
развития
штоковского
диалекта. Однако,
как показывает
наше
исследование,
эта область
в языковом
плане
не отличалась
от других
сербских
земель.
Так, внимательно
анализируя
рукопись
Gesta
regum
Sclavorum,
можем
выделить
в ней языковые
элементы
XI (или конца
Х века)
или даже
из
более
раннего
периода,
которые
облачены
в латинскую
форму
и
которые
свидетельствуют
о том, что до окончания
фазы
формирования
...сербского
языка
(конец
ХI в.) славянская
речь
в Диоклее
была
штоковской
(особое
внимание
при этом уделялось
носовым
согласным,
йотированным
и полугласным
звукам
фонетической
системы).
Уже позже
на территории
Зеты
будет
наблюдаться
отставание
в языковом
развитии,
причем,
не большее,
чем в самой
Рашке.
То есть, зетско-
ловченский
и косовско-
ресавский
диалекты
демонстрируют
значительную
близость,
достигнутую
во времена
существования
государства
Неманича
– однако,
это выходит
за рамки
нашего
исследования.
С другой
стороны,
можно
предположить,
что на этих землях
появляется
литературный
славянский
язык (церковнославянский)
в его сербской
редакции.
Сложно
установить
контекст
и время,
в которое
происходит
это культурное
событие.
Вероятно,
оно было
связано
с изменениями
церковной
организации
в этих областях,
что, скорее
всего,
не могло
случится
ранее
конца
Х–начала
XI века.
Церковнославянская
письменность,
единственные
следы
которой
сохранились
на сербской
земле
и которая
была
сформирована
на восточно-
южно-славянском
грунте
и
связана
с восточным
обрядом,
вышла
из Восточной
церкви,
из места,
в котором
некогда
служил
св. Климент
Велички-
Охридский
(893–916). Поскольку
Житие
св.Владимира
написано
в Диоклее
на
славянском
языке,
это могло
бы означать,
что церковнославянский
язык вошел
в эту область
довольно
рано
(до смерти
Владимира
в
1016 г.). Его могли
перенести
сюда
из охридско-
преспанского
района
после
того,
как Самуил
подчинил
себе
Владимирово
государство
(1009/1010), так как и диоклейская
церковь
также
подчинилась
церкви
из Самуилового
государства.
В конце
XI в. появляются
рукописи
некоего
«грешника
Димитрия
», написанные
на сербском
варианте
церковнословянского
языка
восточно-
южно-славянского
типа,
на глаголице,
по старому
правописанию,
среди
которых
находятся
и такие,
которые
относятся
к западному
обряду.
Похоже,
что этот писарь
участвовал
в работе
над книгами
восточного
обряда
уже после
того,
как отправился
на Ближний
Восток.
Это
указывает
на то, что данный
вариант
языка
существовал
раньше
(в
первой
половине
ХI в.), до перемены
основной
церковной
ориентации
и подчинения
церкви
в Диоклее
Западной
церкви
(во второй половине
ХI в.). В следующий
период
времени
церковнославянский
язык на сербском
приморье
утрачивает
свое значение.
И лишь
тогда,
когда
св.Сава
основывает
Сербскую
архиепископию,
а
вместе
с ней и Зетскую
епископию
(1219-1220), он получает
новый
импульс
к развитию.
С того
времени
все сербские
средневекове
письменные
памятники
опираются
на уже сформированную
рашскую
традицию.
Кључне речи:
σερβική λαϊκή γλώσσα / λόγια σερβική γλώσσα, ιστορία της σερβικής γλώσσας / De administrando imperio (Κωνσταντίνος Ζ’ Πορφυρογέννητος) / Gesta regum Sclavorum / Βίος του Άγιου Ιωάννη Βλαδίμηρου / Hagiography of Saint Jovan Vladimir / Gestaregum Sclavorum / Deadministrandoimperio (Constantine VII Porphyrogenitus) / Serbian vernacular language / Slavonic literary language / history of the Serbian language / Житије Св. Јована Владимира / De administrando imperio (Константин VII Порфирогенит) / српски народни језик / српски књижевни језик / историја српскога језика / Житие св. Иоанна Владимира / сербский народный язык / De administrando imperio (Константин VII Порфирогенит) / сербский литературный язык / история сербского языкаИзвор:
У спомен и славу Светог Јована Владимира. Књ. 6-2, Археологија, историја умјетности, књижевност и етнографија, 2018, 134-160Издавач:
- Цетиње : Митрополија црногорско-приморска
- Цетиње : Светигора
TY - CONF AU - Савић, Виктор PY - 2018 UR - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14472 AB - Ευάριθμες είναι οι πηγές της σερβικής λαϊκής γλώσσας της πιο πρώιμης περιόδου (μέχρι τον 12ο αιώνα) και καμία από αυτές δεν είναι στη λαϊκή γλώσσα. Την έλλειψη αυτή με κάποιο τρόπο αντικαθιστούν ξένες πηγές, πρωτίστως De administrando imperio Κωνσταντίνου Ζ’ Πορφυρογέννητου και Gesta regum Sclavorum (Χρονικό του Ιερέα της Διοκλείας). Η ανάλυσή μας αποδείχνει ότι η γλωσσική κατάσταση στην περιοχή της Διοκλείας ουσιαστικά δεν διαφέρει από τις περιστάσεις στα υπόλοιπα σερβικά κράτη. Με ιδιαίτερη προσοχή, στο έργο Gesta regum Sclavorum μπορούμε να διακρίνουμε γλωσσικά στοιχεία από τον 11ο αιώνα (πιθανόν και από το τέλος του 10ου αιώνα), όπως και νεότερα, με λατινική χροιά, που δείχνουν ότι η σλαβική λαλιά στη Διοκλεία μέχρι το τέλος του 11ου αιώνα ανήκε στη štokavski διάλεκτο. Από την έρευνά μας φαίνεται ότι οι διάλεκτοι zetsko- lovćenski και kosovsko- resavski παρουσιάζουν σημαντικές ομοιότητες μεταξύ τους, οι οποίες εμφανίστηκαν την εποχή της ύπαρξης του Κράτους των Νε- μάνια. Από την άλλη πλευρά μπορεί μόνο να υποθέσει κανείς λόγους για την καθυστερημένη εμφάνιση της λόγιας σλαβικής γλώσσας της σερβικής εκδοχής σε αυτή την περιοχή. Εάν ο Βίος του Άγιου Βλαδίμηρου γράφτηκε στη σλαβική γλώσσα στη Διοκλεία, αυτό θα σήμαινε ότι η λόγια σλαβική γλώσσα εισήλθε στην περιοχή αυτή αρκετά νωρίτερα (πριν από τον θάνατο του Βλαδίμηρου το 1016). Το γεγονός αυτό θα μπορούσε να συμβεί άμεσα από την περιοχή της Αχρίδας και των Πρεσπών μετά την κατάληψη του κράτους του Βλαδίμηρου από τον Σαμουήλ (1009/1010), εάν η εκκλησία της Διοκλείας ήταν υποταγμένη στην εκκλησία του κράτους του Σαμουήλ. Το τέλος του 11ου αιώνα εμ- φανίστηκαν γραπτά κάποιου «αμαρτωλού Δημητρίου» γραμμένα στη σερβική εκδοχή της λόγιας σλαβικής γλώσσας νοτιοσλαβικού τύπου, με γλαγολιτικό αλφάβητο και παλιά ορθογραφία. Στα γραπτά αυτά υπάρχουν κάποια που αφορούν τη δυτική λατρεία (ο γραφέας αυτός μάλλον συμμετείχε στο γράψιμο των βιβλίων της ανατολικής λατρείας μόνο όταν βρέθηκε στην Εγγύς Ανατολή). Η λόγια σλαβική γλώσσα την προσεχή περίοδο έχανε τη σημασία της στις σερβικές παραθαλάσ- σιες περιοχές και μόλις όταν ο Άγιος Σάββας ίδρυσε την Σερβική Αρχι- επισκοπή μαζί με την Επισκοπή της Ζέτα (1219/1220), η γλώσσα αυτή δυναμώνει. Όλα τα σερβικά μεσαιωνικά γραπτά μνημεία της επόμενης περιόδου από το έδαφος αυτό στηρίζονται στην ήδη διαμορφωμένη πα- ράδοση της Raška. AB - There are few sources for the Serbian vernacular language of the earliest period (until the XII century), and none of them are in the vernacular language. The emptiness, with considerable restrictions, is replaced by foreign sources, especially De administrando imperio by Constantine VII Porphyrogenitus and Gestaregum Sclavorum (i.e. Chronicle of the Priest of Duklja). There were only speculations that Doclea was in a mild linguistic backlog in regard to the majority of Shtokavian area. Our analysis, however, shows that the linguistic situation in this region is not fundamentally different from those in other Serbian countries. With special care, linguistic elements from the XI century (perhaps from the end of the X century) and certainly the later ones, which show that until the end of the formative phase of the Serbian language (late XI century) Slavonic language in Doclea was Shtokavian (we have particularly followed the nasals, jat and semivowels in the vocal system) can be distinguished in the Gestaregum Sclavorum document. Only later there was a lag in the development of language in the area of Zeta, in which Zeta significantly followed Raska. Namely, Zeta- Lovcen and Kosovo- Resava dialects show significant mutual closeness, realized during the time of the state of Nemanjici, but that is not the subject of our research. On the other hand, it can be assumed that the Slavonic literary language (Church Slavonic) appeared late in the Serbian edition in this area. It is difficult to find the context and the time to which this cultural change belongs. It must be linked to the change of church organization in the field, and probably cannot be expected before the end of the X or the beginning of the XI century. The Church Slavonic literacy, which only traces are undoubtedly preserved in the area of the Serbian countries, formed on the eastern and southern Slavonic base and related to the Eastern rite, the whole comes from the Eastern Church, from the center where St. Clement of Velika, Ohrid had served (893-916). If The Hagiography of St. Vladimir was written in Slavonic in Doclea, this would mean that the Church Slavonic language entered this area sufficiently earlier (before Vladimir’s death 1016). It could have happened directly from the Ohrid-Prespa region after Samuel had subjugated the Vladimir’s state (1009/1010), if the Doclean church was subjugated to the church in Samuel’s state. At the end of the XI century there appeared documents of a certain ‘sinner Dimitrije’, written by the Serbian edition in the Church Slavonic language of the eastern and southern Slavonic type, Glagolitic, in old-style spelling, among which there were those concerning the Western rite (it appears that this scribe participated in the work on the books of the Eastern rite only after he had gone to the Middle East). This indicates the earlier existence of this type of language (the first half of the XI century), before the changing of the basic church orientation and subjugating of the Church in the Doclea to the Western Church (the second half of the XI century). In the following period, the Church Slavonic language lost its significance on the Serbian coast, and only when St. Sava founded the Serbian Archbishopric, and besides it Diocese of Zeta (1219/1220), it was given the new power. All Serbian medieval written monuments from the following period, from this area, relied on an already formed tradition of Raska. AB - У раду се сагледава могући и посредно документован развој српског народног и српског књижевног језика у кључном периоду за настанак и развитак оба идиома, који се поклапа са животом кнеза Јована Владимира (крај X – почетак XI вијека). Из практичних разлога, рад је подијељен на два дијела. У првом дијелу се, прије свега, консултују два најкрупнија извора који се тичу ране српске историје, Порфирогенитов спис De administrando imperio и тзв. Љетопис попа Дукљанина – Gesta regum Sclavorum. У другом дијелу се сагледава питање настанка Житија Св. Владимира од чега зависи, у значајној мјери, и могућност постојања црквенословенског језика у Диоклији, односно Зети у најстаријем периоду (XI вијек). Истражује се и употреба овога језика до првих деценија XIII вијека (1220). AB - Мы располагаем очень небольшим количеством источников, которые позволяют судить о сербском народном языке на самых ранних стадиях его существования (до XII века), причем ни один из них не написан на народном сербском. В какой- то мере этот пробел нам восполняют некоторые иностранные источники, прежде всего De administrando imperio Константина VII Порфирогенита и Gesta regum Sclavorum (т.е. Летопись попа Дуклянина). Что же касается Диоклеи, то считалось, что здесь наблюдалось небольшое отставание от темпов развития штоковского диалекта. Однако, как показывает наше исследование, эта область в языковом плане не отличалась от других сербских земель. Так, внимательно анализируя рукопись Gesta regum Sclavorum, можем выделить в ней языковые элементы XI (или конца Х века) или даже из более раннего периода, которые облачены в латинскую форму и которые свидетельствуют о том, что до окончания фазы формирования сербского языка (конец ХI в.) славянская речь в Диоклее была штоковской (особое внимание при этом уделялось носовым согласным, йотированным и полугласным звукам фонетической системы). Уже позже на территории Зеты будет наблюдаться отставание в языковом развитии, причем, не большее, чем в самой Рашке. То есть, зетско- ловченский и косовско- ресавский диалекты демонстрируют значительную близость, достигнутую во времена существования государства Неманича – однако, это выходит за рамки нашего исследования. С другой стороны, можно предположить, что на этих землях появляется литературный славянский язык (церковнославянский) в его сербской редакции. Сложно установить контекст и время, в которое происходит это культурное событие. Вероятно, оно было связано с изменениями церковной организации в этих областях, что, скорее всего, не могло случится ранее конца Х–начала XI века. Церковнославянская письменность, единственные следы которой сохранились на сербской земле и которая была сформирована на восточно- южно-славянском грунте и связана с восточным обрядом, вышла из Восточной церкви, из места, в котором некогда служил св. Климент Велички- Охридский (893–916). Поскольку Житие св.Владимира написано в Диоклее на славянском языке, это могло бы означать, что церковнославянский язык вошел в эту область довольно рано (до смерти Владимира в 1016 г.). Его могли перенести сюда из охридско- преспанского района после того, как Самуил подчинил себе Владимирово государство (1009/1010), так как и диоклейская церковь также подчинилась церкви из Самуилового государства. В конце XI в. появляются рукописи некоего «грешника Димитрия », написанные на сербском варианте церковнословянского языка восточно- южно-славянского типа, на глаголице, по старому правописанию, среди которых находятся и такие, которые относятся к западному обряду. Похоже, что этот писарь участвовал в работе над книгами восточного обряда уже после того, как отправился на Ближний Восток. Это указывает на то, что данный вариант языка существовал раньше (в первой половине ХI в.), до перемены основной церковной ориентации и подчинения церкви в Диоклее Западной церкви (во второй половине ХI в.). В следующий период времени церковнославянский язык на сербском приморье утрачивает свое значение. И лишь тогда, когда св.Сава основывает Сербскую архиепископию, а вместе с ней и Зетскую епископию (1219-1220), он получает новый импульс к развитию. С того времени все сербские средневекове письменные памятники опираются на уже сформированную рашскую традицию. PB - Цетиње : Митрополија црногорско-приморска PB - Цетиње : Светигора C3 - У спомен и славу Светог Јована Владимира. Књ. 6-2, Археологија, историја умјетности, књижевност и етнографија T1 - Српски језик у Диоклији у доба кнеза Јована Владимира, с освртом на изворе T1 - Σερβικη γλωσσα στη Διοκλεια την εποχη του πριγκιπα Ιωαννη Βλαδιμηρου, με εμφαση στισ πηγεσ T1 - Сербский язык в Диоклее во времена Иоанна Владимира, со ссылкой на источники SP - 134 EP - 160 UR - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14472 ER -
@conference{ author = "Савић, Виктор", year = "2018", abstract = "Ευάριθμες είναι οι πηγές της σερβικής λαϊκής γλώσσας της πιο πρώιμης περιόδου (μέχρι τον 12ο αιώνα) και καμία από αυτές δεν είναι στη λαϊκή γλώσσα. Την έλλειψη αυτή με κάποιο τρόπο αντικαθιστούν ξένες πηγές, πρωτίστως De administrando imperio Κωνσταντίνου Ζ’ Πορφυρογέννητου και Gesta regum Sclavorum (Χρονικό του Ιερέα της Διοκλείας). Η ανάλυσή μας αποδείχνει ότι η γλωσσική κατάσταση στην περιοχή της Διοκλείας ουσιαστικά δεν διαφέρει από τις περιστάσεις στα υπόλοιπα σερβικά κράτη. Με ιδιαίτερη προσοχή, στο έργο Gesta regum Sclavorum μπορούμε να διακρίνουμε γλωσσικά στοιχεία από τον 11ο αιώνα (πιθανόν και από το τέλος του 10ου αιώνα), όπως και νεότερα, με λατινική χροιά, που δείχνουν ότι η σλαβική λαλιά στη Διοκλεία μέχρι το τέλος του 11ου αιώνα ανήκε στη štokavski διάλεκτο. Από την έρευνά μας φαίνεται ότι οι διάλεκτοι zetsko- lovćenski και kosovsko- resavski παρουσιάζουν σημαντικές ομοιότητες μεταξύ τους, οι οποίες εμφανίστηκαν την εποχή της ύπαρξης του Κράτους των Νε- μάνια. Από την άλλη πλευρά μπορεί μόνο να υποθέσει κανείς λόγους για την καθυστερημένη εμφάνιση της λόγιας σλαβικής γλώσσας της σερβικής εκδοχής σε αυτή την περιοχή. Εάν ο Βίος του Άγιου Βλαδίμηρου γράφτηκε στη σλαβική γλώσσα στη Διοκλεία, αυτό θα σήμαινε ότι η λόγια σλαβική γλώσσα εισήλθε στην περιοχή αυτή αρκετά νωρίτερα (πριν από τον θάνατο του Βλαδίμηρου το 1016). Το γεγονός αυτό θα μπορούσε να συμβεί άμεσα από την περιοχή της Αχρίδας και των Πρεσπών μετά την κατάληψη του κράτους του Βλαδίμηρου από τον Σαμουήλ (1009/1010), εάν η εκκλησία της Διοκλείας ήταν υποταγμένη στην εκκλησία του κράτους του Σαμουήλ. Το τέλος του 11ου αιώνα εμ- φανίστηκαν γραπτά κάποιου «αμαρτωλού Δημητρίου» γραμμένα στη σερβική εκδοχή της λόγιας σλαβικής γλώσσας νοτιοσλαβικού τύπου, με γλαγολιτικό αλφάβητο και παλιά ορθογραφία. Στα γραπτά αυτά υπάρχουν κάποια που αφορούν τη δυτική λατρεία (ο γραφέας αυτός μάλλον συμμετείχε στο γράψιμο των βιβλίων της ανατολικής λατρείας μόνο όταν βρέθηκε στην Εγγύς Ανατολή). Η λόγια σλαβική γλώσσα την προσεχή περίοδο έχανε τη σημασία της στις σερβικές παραθαλάσ- σιες περιοχές και μόλις όταν ο Άγιος Σάββας ίδρυσε την Σερβική Αρχι- επισκοπή μαζί με την Επισκοπή της Ζέτα (1219/1220), η γλώσσα αυτή δυναμώνει. Όλα τα σερβικά μεσαιωνικά γραπτά μνημεία της επόμενης περιόδου από το έδαφος αυτό στηρίζονται στην ήδη διαμορφωμένη πα- ράδοση της Raška., There are few sources for the Serbian vernacular language of the earliest period (until the XII century), and none of them are in the vernacular language. The emptiness, with considerable restrictions, is replaced by foreign sources, especially De administrando imperio by Constantine VII Porphyrogenitus and Gestaregum Sclavorum (i.e. Chronicle of the Priest of Duklja). There were only speculations that Doclea was in a mild linguistic backlog in regard to the majority of Shtokavian area. Our analysis, however, shows that the linguistic situation in this region is not fundamentally different from those in other Serbian countries. With special care, linguistic elements from the XI century (perhaps from the end of the X century) and certainly the later ones, which show that until the end of the formative phase of the Serbian language (late XI century) Slavonic language in Doclea was Shtokavian (we have particularly followed the nasals, jat and semivowels in the vocal system) can be distinguished in the Gestaregum Sclavorum document. Only later there was a lag in the development of language in the area of Zeta, in which Zeta significantly followed Raska. Namely, Zeta- Lovcen and Kosovo- Resava dialects show significant mutual closeness, realized during the time of the state of Nemanjici, but that is not the subject of our research. On the other hand, it can be assumed that the Slavonic literary language (Church Slavonic) appeared late in the Serbian edition in this area. It is difficult to find the context and the time to which this cultural change belongs. It must be linked to the change of church organization in the field, and probably cannot be expected before the end of the X or the beginning of the XI century. The Church Slavonic literacy, which only traces are undoubtedly preserved in the area of the Serbian countries, formed on the eastern and southern Slavonic base and related to the Eastern rite, the whole comes from the Eastern Church, from the center where St. Clement of Velika, Ohrid had served (893-916). If The Hagiography of St. Vladimir was written in Slavonic in Doclea, this would mean that the Church Slavonic language entered this area sufficiently earlier (before Vladimir’s death 1016). It could have happened directly from the Ohrid-Prespa region after Samuel had subjugated the Vladimir’s state (1009/1010), if the Doclean church was subjugated to the church in Samuel’s state. At the end of the XI century there appeared documents of a certain ‘sinner Dimitrije’, written by the Serbian edition in the Church Slavonic language of the eastern and southern Slavonic type, Glagolitic, in old-style spelling, among which there were those concerning the Western rite (it appears that this scribe participated in the work on the books of the Eastern rite only after he had gone to the Middle East). This indicates the earlier existence of this type of language (the first half of the XI century), before the changing of the basic church orientation and subjugating of the Church in the Doclea to the Western Church (the second half of the XI century). In the following period, the Church Slavonic language lost its significance on the Serbian coast, and only when St. Sava founded the Serbian Archbishopric, and besides it Diocese of Zeta (1219/1220), it was given the new power. All Serbian medieval written monuments from the following period, from this area, relied on an already formed tradition of Raska., У раду се сагледава могући и посредно документован развој српског народног и српског књижевног језика у кључном периоду за настанак и развитак оба идиома, који се поклапа са животом кнеза Јована Владимира (крај X – почетак XI вијека). Из практичних разлога, рад је подијељен на два дијела. У првом дијелу се, прије свега, консултују два најкрупнија извора који се тичу ране српске историје, Порфирогенитов спис De administrando imperio и тзв. Љетопис попа Дукљанина – Gesta regum Sclavorum. У другом дијелу се сагледава питање настанка Житија Св. Владимира од чега зависи, у значајној мјери, и могућност постојања црквенословенског језика у Диоклији, односно Зети у најстаријем периоду (XI вијек). Истражује се и употреба овога језика до првих деценија XIII вијека (1220)., Мы располагаем очень небольшим количеством источников, которые позволяют судить о сербском народном языке на самых ранних стадиях его существования (до XII века), причем ни один из них не написан на народном сербском. В какой- то мере этот пробел нам восполняют некоторые иностранные источники, прежде всего De administrando imperio Константина VII Порфирогенита и Gesta regum Sclavorum (т.е. Летопись попа Дуклянина). Что же касается Диоклеи, то считалось, что здесь наблюдалось небольшое отставание от темпов развития штоковского диалекта. Однако, как показывает наше исследование, эта область в языковом плане не отличалась от других сербских земель. Так, внимательно анализируя рукопись Gesta regum Sclavorum, можем выделить в ней языковые элементы XI (или конца Х века) или даже из более раннего периода, которые облачены в латинскую форму и которые свидетельствуют о том, что до окончания фазы формирования сербского языка (конец ХI в.) славянская речь в Диоклее была штоковской (особое внимание при этом уделялось носовым согласным, йотированным и полугласным звукам фонетической системы). Уже позже на территории Зеты будет наблюдаться отставание в языковом развитии, причем, не большее, чем в самой Рашке. То есть, зетско- ловченский и косовско- ресавский диалекты демонстрируют значительную близость, достигнутую во времена существования государства Неманича – однако, это выходит за рамки нашего исследования. С другой стороны, можно предположить, что на этих землях появляется литературный славянский язык (церковнославянский) в его сербской редакции. Сложно установить контекст и время, в которое происходит это культурное событие. Вероятно, оно было связано с изменениями церковной организации в этих областях, что, скорее всего, не могло случится ранее конца Х–начала XI века. Церковнославянская письменность, единственные следы которой сохранились на сербской земле и которая была сформирована на восточно- южно-славянском грунте и связана с восточным обрядом, вышла из Восточной церкви, из места, в котором некогда служил св. Климент Велички- Охридский (893–916). Поскольку Житие св.Владимира написано в Диоклее на славянском языке, это могло бы означать, что церковнославянский язык вошел в эту область довольно рано (до смерти Владимира в 1016 г.). Его могли перенести сюда из охридско- преспанского района после того, как Самуил подчинил себе Владимирово государство (1009/1010), так как и диоклейская церковь также подчинилась церкви из Самуилового государства. В конце XI в. появляются рукописи некоего «грешника Димитрия », написанные на сербском варианте церковнословянского языка восточно- южно-славянского типа, на глаголице, по старому правописанию, среди которых находятся и такие, которые относятся к западному обряду. Похоже, что этот писарь участвовал в работе над книгами восточного обряда уже после того, как отправился на Ближний Восток. Это указывает на то, что данный вариант языка существовал раньше (в первой половине ХI в.), до перемены основной церковной ориентации и подчинения церкви в Диоклее Западной церкви (во второй половине ХI в.). В следующий период времени церковнославянский язык на сербском приморье утрачивает свое значение. И лишь тогда, когда св.Сава основывает Сербскую архиепископию, а вместе с ней и Зетскую епископию (1219-1220), он получает новый импульс к развитию. С того времени все сербские средневекове письменные памятники опираются на уже сформированную рашскую традицию.", publisher = "Цетиње : Митрополија црногорско-приморска, Цетиње : Светигора", journal = "У спомен и славу Светог Јована Владимира. Књ. 6-2, Археологија, историја умјетности, књижевност и етнографија", title = "Српски језик у Диоклији у доба кнеза Јована Владимира, с освртом на изворе, Σερβικη γλωσσα στη Διοκλεια την εποχη του πριγκιπα Ιωαννη Βλαδιμηρου, με εμφαση στισ πηγεσ, Сербский язык в Диоклее во времена Иоанна Владимира, со ссылкой на источники", pages = "134-160", url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14472" }
Савић, В.. (2018). Српски језик у Диоклији у доба кнеза Јована Владимира, с освртом на изворе. in У спомен и славу Светог Јована Владимира. Књ. 6-2, Археологија, историја умјетности, књижевност и етнографија Цетиње : Митрополија црногорско-приморска., 134-160. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14472
Савић В. Српски језик у Диоклији у доба кнеза Јована Владимира, с освртом на изворе. in У спомен и славу Светог Јована Владимира. Књ. 6-2, Археологија, историја умјетности, књижевност и етнографија. 2018;:134-160. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14472 .
Савић, Виктор, "Српски језик у Диоклији у доба кнеза Јована Владимира, с освртом на изворе" in У спомен и славу Светог Јована Владимира. Књ. 6-2, Археологија, историја умјетности, књижевност и етнографија (2018):134-160, https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14472 .