Стојан Новаковић - замисли и подухвати системског издавања средњовековних српских извора

Abstract

Српско питање према формулацији коју је користио Стојан Новаковић и други истакнути појединци његовог времена представљало је питање ослобођења и уједињења српског народа. Анексија Босне и Херцеговине у октобру 1908. године којом је Аустро-Угарска те покрајине, насељене претежно Србима, припојила хабзбуршким поседима, дубоко је погодила националне интересе Србије која је тиме доживела тежак ударац али је својим вишемесечним отпором да је призна допринела избијању међународне кризе. Народна скупштина у којој је предводио групу посланика послужила је Стојану Новаковићу као трибина да изнесе своја гледишта али је искористио прилику и да српској јавности, у својим објављеним текстовима, заокружено објасни суштину српског питања и покаже да је оно одавно било зрело али је тада драматично показало са чиме ће се Србија суочити.

As per formulation used by Stojan Novaković and his other prominent contemporaries, the Serbian question was question of liberation and unification of the Serb people. The annexation of Bosnia and Herzegovina in October 1908, with which Austria-Hungary merged these provinces, mostly populated by Serbs, with Habsburg possessions, was a major blow to Serbia’s national interests, but Serbia, with its months-long refusal to recognize the annexation, contributed to creation of an international crisis. He used the National Assembly, in which he was leader of a group of MPs, as a stage for speaking out his views, but he also used his published articles to explain to the Serbian public, in a well-rounded manner, the essence of the Serbian question and show that it was long overdue, but that it also showed, in dramatic manner, what was Serbia about to face.