@book{
author = "Благојевић, Гордана",
year = "2024",
abstract = "Антрополошка студија која се налази пред читаоцима бави се истинским херојима наших дана, главним актерима несвакидашње вишегодишње акције пружања помоћи, подршке, заштите и љубави, Грцима и Гркињама који су деведесетих година 20. века отворили своја срца и домове да приме децу из ратом захваћених подручја са територије некадашње Југославије, који су изнели читав подухват, а остали непознати. Наиме, иако је од почетка ове хуманитарне акције прошло тридесет година, њихово херојско дело љубави и даље је мало познато, чак и у научним круговима.
Током распада СФР Југославије 1990-их, деца су, као и увек, била највеће жртве рата. Разарала се вишедеценијске повезаност народа који су улазили у састав ове вишенационалне државе. Са друге стране, изграђивала су се и јачале неке друге везе, у случају српског народа то je солидарност и помоћ коју је пружио грчки народ. Овде није реч о званичном, институционализованом повезивању и билатералној сарадњи земаља, већ се ради о зближавању „обичних“ људи на делу. Један велики део грчких грађана се није ограничио само на слање хуманитарне помоћи, већ су на себе самоиницијативно преузели вишегодишње збрињавање деце, отворивши српској деци своје куће. Деца, пре свега ратни сирочићи, деца избеглих лица и економски најугроженија стизала су у Грчку са територије бивше СФРЈ уз помоћ различитих институција и организација. Највећи допринос у различитим облицима помоћи дали су Унија општина и локалних заједница Грчке, Грчка православна црква, Црвени крст Грчке, Црвени крст Југославије (Србије), невладина непрофитабилна организација „Грчки караван помоћи“, Удружење жена „Дуга“, многобројна удружења грчко-српског пријатељства, групе грађана, појединци итд.
Извори за писање ове књиге су теренска грађа коју сам прикупљала током својих вишегодишњих истраживања, користећи методу интервјуа и слободног разговора, као и архивски материјал из Представништва Републике Српске у Грчкој са седиштем у Солуну, из Црвеног крста Србије, из невладине непрофитабилне организације „Грчки караван помоћи“, чланци из периодике, са Интернета, као и фото и видео материјал, који су од великог значаја у етнолошким и антрополошким истраживањима, а у овој књизи су доступни преко QR кодова.
Током овог истраживања бавила сам се „сећањем на детињство“ људи који су као деца били збринути у грчким породицама или су боравили у неком од летњих кампова или су економски усвојени. Већина мојих саговорника је рођена од почетка осамдесетих до средине деведесетих година 20. века.
Истраживањем је обухваћена 121 животна прича, на српском и грчком језику, како особа које су учествовале у организацији и спровођењу програма, тако и добротвора који су током деведесетих и почетком двехиљадитих угостили, збринули или економски усвојили децу или слали помоћ, као и са онима који су боравили у оквиру неког од ових програма, примали помоћ као деца, а сада су, након 20-30 година, одрасли људи, од којих многи имају своју децу.
Анализом прикупљених наратива покушала сам да прикажем на који начин је контакт српске деце и грчких домаћина „обележио животе“ обе стране, како даваоце разних облика помоћи, тако и некадашњу децу, те како сада, са временске дистанце од пар деценија, гледају на свој боравак у грчким породицама.
Разговори и интервјуи са људима који су у детињству били укључени у разне облике помоћи коју су примили од грчког народа, саткали су густо наративно ткање сећања на детињство, у коме се преплићу нити утицаја грчке културе на њихово сазревање и одрастање.
Током истраживања од великог броја саговорника чула сам констатацију да „моје детињство није било као друга детињства“. То тумаче чињеницом да су, са једне стране, преживели тешке ратне трауме, губитак једног или оба родитеља, блиских рођака и пријатеља, избеглиштво и сиромаштво, али и да су касније осетили, како кажу, „неописиву љубав“ захваљујући гостољубљу и помоћи коју су примали од грчког народа. Поред тога, сви моји саговорници су истицали важност што им се пружила могућност да „завире у другу културу“, да науче страни језик и да стекну искуство живота у другачијем друштвеном окружењу. Деца о којима је овде реч имала су велику улогу у суштинском зближавању одраслих.
Балкан је одувек био и биће мултикултурална средина, а кад год неко покуша да то промени, ту ће бити „невидљиви хероји“ као чувари основних вредности људске цивилизације., This anthropological study deals with true heroes of our time, the Greek people: men, women and families that were all alerted and offered help, support, protection and love and welcomed children from war-zones of the former Yugoslavia. These were people who carried out the whole endeavor of giving hospitality to thousands of children and their contribution remained unknown. Although thirty years have passed since the beginning of this humanitarian endeavor, this selfless act is still little known to the general public, even to people dedicated to humanitarian studies.
During the collapse of Socialist Federative Republic of Yugoslavia (SFRY) in the1990s, children were, as always, the major victims of the war. The long standing union of people coming from deferent ethnic and religious backgrounds was spectacurarly and tragically destroyed. At the same time some other ties were built and strengthened.
In the case of the Serbs, solidarity and help came directly by the Greek people and not a governmental policy a large part of Greek citizens did not limit themselves only to sending humanitarian aid, or support economically children by keeping the distance.
In addition to this they opened their homes to the Serbian children. Children that primarily were war orphans, children of refugees and the most economically vulnerable arrived to Greece through the territory of the former SFRY with the help of various institutions and organizations. The biggest contribution in various forms of aid was made by the Union of Municipalities and Local Communities of Greece, the Greek Orthodox Church, the Red Cross of Greece, the Red Cross of Yugoslavia (Serbia), the non-government and non-profit organization “Greek Aid Caravan”, the Women’s Association “Duga” (Rainbow), numerous associations of Greek-Serbian friendship, groups of citizens, individuals, etc.
The sources for writing this book are field material that I collected during many years of research, using the method of interviews and free conversations, as well as archival material from the Representative office of the Republic of Srpska in Greece based in Thessaloniki, from the Red Cross of Serbia, from the non-government and non-profit organization “Greek Aid Caravan”, articles from periodicals, Internet, and also photo and video material, which are of great importance in ethnological and anthropological research, and are available in this book via QR codes.
During this research, I dealt with the “memory of childhood” of adults who as children were taken care of by hundreds of Greek families, stayed in one of the summer camps or were economically adopted. Most of my interlocutors were born from the beginning of the eighties to the mid-nineties of the 20th century.
The research included 121 life stories, in Serbian and Greek, both of people who participated in the organization and implementation of the program, and of benefactors who hosted, cared for or economically adopted children or sent aid during the nineties and early 2000s, as well as those who stayed in one of these programs, received help as children, and now, after 20-30 years, they are adults and many have children of their own.
In analyzing collected narratives I tried to show how the contact between Serbian children and Greek hosts “marked” the life of both parties - the providers of various forms of aid, as well as the former children, and how they view their stay in Greek families now, from a distance of a couple of decades.
Conversations and interviews with individuals, who in their childhood received various forms of help from Greek people, weaved a dense narrative fabric of childhood memories, in which threads of Greek culture influence on their maturation and growing up are interwoven. During the research, I heard from a large number of interlocutors that “my childhood was not like the others”. They explain this by the fact that, on the one hand, they survived severe war traumas, the loss of one or both parents and close relatives or friends, the curse of being a refugee and in poverty, but on the other hand, later they felt, as they say, “an indescribable love”, thanks to the hospitality and the help that they had received from the Greek people.
In addition, all my interlocutors emphasized the importance of being given the opportunity to “peek into another culture”, to learn a foreign (Greek) language and to gain the experience of living in a different social environment. The children we are talking about here played a big role in essentially bringing adults together.
Balkans will always be a multicultural environment, they are mean to be, and whenever someone’s search for an excuse to overthrow it, the “unknown heroes” will be the guardians of our human civilization.",
publisher = "Београд : Представништво Републике Српске у Србији, Београд : Етнографски институт САНУ, Солун : Представништво Републике Српске у Грчкој",
title = "Невидљиви хероји Грчке / The Invisible Heroes of Greece",
pages = "1-256",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16770"
}
