Лексичко-семантичка репрезентација концепта способности на дијалекатској језичкој слици света (на примеру придевских лексема српског призренског говора)

Abstract

Фрагмент дијалекатске језичке слике света на којем је репрезентован концепт способности језички се манифестује преко лексичко-семантичког субпоља способности, који са субпољима темперамент и карактер попуњава лексичко-семантичко поље психичке карактеристике човека и употпуњује психолошки профил човека. У оквиру лексичко-семантичког субпоља способности идентификујемо два параметра за разврставање лексема, и то у областима интелектуалних и психомоторних способности. Лексичко-семантичку репрезентацију датог концепта пратимо на примеру квалификације човека у сфери интелектуалних и психомоторних способности у српском призренском говору. Основни корпус истраживања представља Збирка речи из Призрена Димитрија Чемерикића. Лексичку парадигму, на основама теорије семантичког поља, представљамо као систем јединица организованих у мање парадигматске скупове: лексичко-семантичку групу придева са хиперсемом ’интелектуалне способности’ и лексичко-семантичку групу придева са хиперсемом ’психомоторне способности’. Конституентне јединице лексичко-семантичког субпоља способности комбинују елементе из интелектуалне сфере људске психе (паметан, разборит, уман, способан, вешт, окретан, сналажљив, хитар, брз; глуп, неразборит, сметен, будаласт, луцкаст, луд, сулуд, безуман), при чему се јасно издвајају опозити паметан – глуп и паметан – луд, док на негативној оси можемо пратити постепени прелаз из једног менталног стања у друго психичко стање (глуп – луд; луд − глуп). Број лексичких ознака којима се обележавају интелекстуална и психомоторна својства човека и висока продукција експресива у овом домену карактеризације човека показују да принцип интелекта има велики значај у поимању човека међу носиоцима дијалекта.