(Де)конструкција женског тијела у Еурипидовом 'Хиполиту'
(De)construction of a Female Body in Euripides' 'Hippolytus'
Чланак у часопису (Објављена верзија)
Метаподаци
Приказ свих података о документуАпстракт
Античко грчко позориште и
позориште уопште, које пружа један
посебан искуствени доживљај
стварности, у великој мјери користи
тијело као свој медиј. Истовремено,
тијело суверено влада позорницом,
користи сопствене могућности и
могућности текста, сцене, пажње
гледалишта. Када се ради о трагедији,
оно – парадоксално – посједује највећу
моћ и позорност када је на ивици снаге,
када достигне своје границе, када искушава напор, бол, патњу и смрт.
Женско тијело је, не само у антици, перципирано као крхкије, отворено,
подложно утицајима и склоније искуству задовољства и бола. Оваква
перцепција је само једна од димензија сложеног поларитета у коме је
жена другост. Конфликт између мушког и женског јунака је врло често у
фокусу драмске радње; код Еурипида је то на начин можда најближи
модерној публици и модерном читаоцу.
Овај рад је као студију случаја узео Еурипидову драму Хиполит, у
којој је жена окарактерисана као δύστροπος ἁρμονία. Овај изопачени
склад – оксиморон природе –...смјештен је у женском тијелу. Биолошка
ограничења приморавају женско биће да се прилагођава, мијења, да са
самим собом бива у завади – тако настаје његов унутрашњи конфликт и
амбигвитет. У читању одабране трагедије сусрећу се филолошки,
антрополошки и културолошки приступ, уз перспективу родних студија.
Понуђено читање Хиполита дато је са свијешћу о борби за тијело
(или против тијела) у XXI вијеку. Савремена антропологија и друге
друштвене и хуманистичке науке све више усмјеравају пажњу на
социјалне и културне димензије постојања тијела. Медицина и спорт му
дају медијску димензију, бавећи се његовим ограничењима. Са друге
стране, тијело данас све више подлеже интерпретацији, дешифровању,
виртуелизовању, управо – читању, а све је мање објект (чак и субјект)
опажаја, искуства и доживљаја чулним путем. На трагу „соматософске“ мисли да је тијело средство за постизање
размјене, комуникације, дијалога, а да је еросу својствена дијалошка
природа, те да је у основи еросне жеље – жеља за дијалогом, можемо
рећи да је Еурипидова Федра вапила за размјеном и комуникацијом, за
разумијевањем и емпатијом – за еросом као дијалогом. Тај вапај и жеља
били су смјештени у женском тијелу које је својим стањем, декадентним
процесом и на крају поништењем свједочило о неиспуњењу насушне
потребе.
Ancient Greek theatre and theatre in
general, offering a special experience of reality,
uses body as its medium to a great extent. At the
same time, body is the sovereign of the stage, it
benefits from its own possibilities and the
possibilities of the text, scene, tendance of the
audience. When it comes to tragedy, paradoxically
enough, it possesses the greatest power and attracts
the highest attention when it reaches the limits of its strength, when it walks on the
edge, when it experiences labor, pain, suffering, and even death. Female body has been,
and not only in ancient times, perceived as more fragile, open, susceptible to influences,
more prone and inclined to experiences such as pleasure and pain. This perception is
one of dimensions of a complex polarity in which woman takes place of the other. The
conflict between male and female character is in the focus of dramatic action very often:
in the opus of Euripides in a way which is maybe the closest to the contemp...orary
audience and readers.
This paper has taken as its case study Euripides’ drama Hippolitus, which
characterizes a woman as a δύστροπος ἁρμονία. This „reversed, disonant harmony“ is
placed within a female body. Biological limitations force a female being to adapt,
mutate, to be at odds with her very self – that is how her inner conflict and ambiguity
appear. In reading the chosen tragedy, philological and anthropological will encounter
together with the perspectives of gender and culture studies.
The here offered reading of Hippolitus is given with the awareness of the
struggle for body (or against it) in the XXI century. Contemporary anthropology, other
social sciences and humanities prominently aim their attention towards social and
cultural dimensions of the body’s existence. Medicine and sport vest in the body a
media dimension, being concern with its limitations. On the other hand, the today body
has increasingly been an object of interpretations, decoding, studying, virtualization,
reading and re-reading, and decreasingly an object (and even subject) of reception and
experience by the means of sences.
On the trail of “somatosophic” thought that the body is an agent for
accomplishing interchange, communication, dialog, that eros beholds a dialogical nature
as its most distinctive feature, and that there is a desire for dialog in the essence of an
erotic desire, it could be said that Euripides’ Phaedra longed for interchange and
communication, for understanding and empathy – for eros as dialog. This cry and this
desire were placed within a female body which witnessed, with its condition, decadent
process and finally dissolution, a non-fulfillment of the essential need.
Кључне речи:
Еурипид (око 480–406 пр. Хр.) / Федра / жена / тијело / δύστροπος ἁρμονία / сопство и другост / ерос и дијалог / Euripides (cca 480– 406 BC) / Phaedra / woman / body / the self and the other / eros and dialogИзвор:
Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA, 2013, 61, 1, 59-74Издавач:
- Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA
Финансирање / пројекти:
- Стратегије идентитета: савремена култура и религиозност (RS-MESTD-Basic Research (BR or ON)-177028)
Напомена:
- Тема броја: Лица смрти (ур. Александра Павићевић) / Topic of the Issue: Faces of Death (ed. Aleksandra Pavićević)
URI
http://www.ei.sanu.ac.rs/index.php/gei/article/view/378/319https://dais.sanu.ac.rs/123456789/8233
Институција/група
Етнографски институт САНУ / Institute of Ethnography SASATY - JOUR AU - Шијаковић, Ђурђина PY - 2013 UR - http://www.ei.sanu.ac.rs/index.php/gei/article/view/378/319 UR - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/8233 AB - Античко грчко позориште и позориште уопште, које пружа један посебан искуствени доживљај стварности, у великој мјери користи тијело као свој медиј. Истовремено, тијело суверено влада позорницом, користи сопствене могућности и могућности текста, сцене, пажње гледалишта. Када се ради о трагедији, оно – парадоксално – посједује највећу моћ и позорност када је на ивици снаге, када достигне своје границе, када искушава напор, бол, патњу и смрт. Женско тијело је, не само у антици, перципирано као крхкије, отворено, подложно утицајима и склоније искуству задовољства и бола. Оваква перцепција је само једна од димензија сложеног поларитета у коме је жена другост. Конфликт између мушког и женског јунака је врло често у фокусу драмске радње; код Еурипида је то на начин можда најближи модерној публици и модерном читаоцу. Овај рад је као студију случаја узео Еурипидову драму Хиполит, у којој је жена окарактерисана као δύστροπος ἁρμονία. Овај изопачени склад – оксиморон природе –смјештен је у женском тијелу. Биолошка ограничења приморавају женско биће да се прилагођава, мијења, да са самим собом бива у завади – тако настаје његов унутрашњи конфликт и амбигвитет. У читању одабране трагедије сусрећу се филолошки, антрополошки и културолошки приступ, уз перспективу родних студија. Понуђено читање Хиполита дато је са свијешћу о борби за тијело (или против тијела) у XXI вијеку. Савремена антропологија и друге друштвене и хуманистичке науке све више усмјеравају пажњу на социјалне и културне димензије постојања тијела. Медицина и спорт му дају медијску димензију, бавећи се његовим ограничењима. Са друге стране, тијело данас све више подлеже интерпретацији, дешифровању, виртуелизовању, управо – читању, а све је мање објект (чак и субјект) опажаја, искуства и доживљаја чулним путем. На трагу „соматософске“ мисли да је тијело средство за постизање размјене, комуникације, дијалога, а да је еросу својствена дијалошка природа, те да је у основи еросне жеље – жеља за дијалогом, можемо рећи да је Еурипидова Федра вапила за размјеном и комуникацијом, за разумијевањем и емпатијом – за еросом као дијалогом. Тај вапај и жеља били су смјештени у женском тијелу које је својим стањем, декадентним процесом и на крају поништењем свједочило о неиспуњењу насушне потребе. AB - Ancient Greek theatre and theatre in general, offering a special experience of reality, uses body as its medium to a great extent. At the same time, body is the sovereign of the stage, it benefits from its own possibilities and the possibilities of the text, scene, tendance of the audience. When it comes to tragedy, paradoxically enough, it possesses the greatest power and attracts the highest attention when it reaches the limits of its strength, when it walks on the edge, when it experiences labor, pain, suffering, and even death. Female body has been, and not only in ancient times, perceived as more fragile, open, susceptible to influences, more prone and inclined to experiences such as pleasure and pain. This perception is one of dimensions of a complex polarity in which woman takes place of the other. The conflict between male and female character is in the focus of dramatic action very often: in the opus of Euripides in a way which is maybe the closest to the contemporary audience and readers. This paper has taken as its case study Euripides’ drama Hippolitus, which characterizes a woman as a δύστροπος ἁρμονία. This „reversed, disonant harmony“ is placed within a female body. Biological limitations force a female being to adapt, mutate, to be at odds with her very self – that is how her inner conflict and ambiguity appear. In reading the chosen tragedy, philological and anthropological will encounter together with the perspectives of gender and culture studies. The here offered reading of Hippolitus is given with the awareness of the struggle for body (or against it) in the XXI century. Contemporary anthropology, other social sciences and humanities prominently aim their attention towards social and cultural dimensions of the body’s existence. Medicine and sport vest in the body a media dimension, being concern with its limitations. On the other hand, the today body has increasingly been an object of interpretations, decoding, studying, virtualization, reading and re-reading, and decreasingly an object (and even subject) of reception and experience by the means of sences. On the trail of “somatosophic” thought that the body is an agent for accomplishing interchange, communication, dialog, that eros beholds a dialogical nature as its most distinctive feature, and that there is a desire for dialog in the essence of an erotic desire, it could be said that Euripides’ Phaedra longed for interchange and communication, for understanding and empathy – for eros as dialog. This cry and this desire were placed within a female body which witnessed, with its condition, decadent process and finally dissolution, a non-fulfillment of the essential need. PB - Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA T2 - Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA T1 - (Де)конструкција женског тијела у Еурипидовом 'Хиполиту' T1 - (De)construction of a Female Body in Euripides' 'Hippolytus' SP - 59 EP - 74 VL - 61 IS - 1 DO - 10.2298/GEI1301059S UR - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_8233 ER -
@article{ author = "Шијаковић, Ђурђина", year = "2013", abstract = "Античко грчко позориште и позориште уопште, које пружа један посебан искуствени доживљај стварности, у великој мјери користи тијело као свој медиј. Истовремено, тијело суверено влада позорницом, користи сопствене могућности и могућности текста, сцене, пажње гледалишта. Када се ради о трагедији, оно – парадоксално – посједује највећу моћ и позорност када је на ивици снаге, када достигне своје границе, када искушава напор, бол, патњу и смрт. Женско тијело је, не само у антици, перципирано као крхкије, отворено, подложно утицајима и склоније искуству задовољства и бола. Оваква перцепција је само једна од димензија сложеног поларитета у коме је жена другост. Конфликт између мушког и женског јунака је врло често у фокусу драмске радње; код Еурипида је то на начин можда најближи модерној публици и модерном читаоцу. Овај рад је као студију случаја узео Еурипидову драму Хиполит, у којој је жена окарактерисана као δύστροπος ἁρμονία. Овај изопачени склад – оксиморон природе –смјештен је у женском тијелу. Биолошка ограничења приморавају женско биће да се прилагођава, мијења, да са самим собом бива у завади – тако настаје његов унутрашњи конфликт и амбигвитет. У читању одабране трагедије сусрећу се филолошки, антрополошки и културолошки приступ, уз перспективу родних студија. Понуђено читање Хиполита дато је са свијешћу о борби за тијело (или против тијела) у XXI вијеку. Савремена антропологија и друге друштвене и хуманистичке науке све више усмјеравају пажњу на социјалне и културне димензије постојања тијела. Медицина и спорт му дају медијску димензију, бавећи се његовим ограничењима. Са друге стране, тијело данас све више подлеже интерпретацији, дешифровању, виртуелизовању, управо – читању, а све је мање објект (чак и субјект) опажаја, искуства и доживљаја чулним путем. На трагу „соматософске“ мисли да је тијело средство за постизање размјене, комуникације, дијалога, а да је еросу својствена дијалошка природа, те да је у основи еросне жеље – жеља за дијалогом, можемо рећи да је Еурипидова Федра вапила за размјеном и комуникацијом, за разумијевањем и емпатијом – за еросом као дијалогом. Тај вапај и жеља били су смјештени у женском тијелу које је својим стањем, декадентним процесом и на крају поништењем свједочило о неиспуњењу насушне потребе., Ancient Greek theatre and theatre in general, offering a special experience of reality, uses body as its medium to a great extent. At the same time, body is the sovereign of the stage, it benefits from its own possibilities and the possibilities of the text, scene, tendance of the audience. When it comes to tragedy, paradoxically enough, it possesses the greatest power and attracts the highest attention when it reaches the limits of its strength, when it walks on the edge, when it experiences labor, pain, suffering, and even death. Female body has been, and not only in ancient times, perceived as more fragile, open, susceptible to influences, more prone and inclined to experiences such as pleasure and pain. This perception is one of dimensions of a complex polarity in which woman takes place of the other. The conflict between male and female character is in the focus of dramatic action very often: in the opus of Euripides in a way which is maybe the closest to the contemporary audience and readers. This paper has taken as its case study Euripides’ drama Hippolitus, which characterizes a woman as a δύστροπος ἁρμονία. This „reversed, disonant harmony“ is placed within a female body. Biological limitations force a female being to adapt, mutate, to be at odds with her very self – that is how her inner conflict and ambiguity appear. In reading the chosen tragedy, philological and anthropological will encounter together with the perspectives of gender and culture studies. The here offered reading of Hippolitus is given with the awareness of the struggle for body (or against it) in the XXI century. Contemporary anthropology, other social sciences and humanities prominently aim their attention towards social and cultural dimensions of the body’s existence. Medicine and sport vest in the body a media dimension, being concern with its limitations. On the other hand, the today body has increasingly been an object of interpretations, decoding, studying, virtualization, reading and re-reading, and decreasingly an object (and even subject) of reception and experience by the means of sences. On the trail of “somatosophic” thought that the body is an agent for accomplishing interchange, communication, dialog, that eros beholds a dialogical nature as its most distinctive feature, and that there is a desire for dialog in the essence of an erotic desire, it could be said that Euripides’ Phaedra longed for interchange and communication, for understanding and empathy – for eros as dialog. This cry and this desire were placed within a female body which witnessed, with its condition, decadent process and finally dissolution, a non-fulfillment of the essential need.", publisher = "Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA", journal = "Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA", title = "(Де)конструкција женског тијела у Еурипидовом 'Хиполиту', (De)construction of a Female Body in Euripides' 'Hippolytus'", pages = "59-74", volume = "61", number = "1", doi = "10.2298/GEI1301059S", url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_8233" }
Шијаковић, Ђ.. (2013). (Де)конструкција женског тијела у Еурипидовом 'Хиполиту'. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA., 61(1), 59-74. https://doi.org/10.2298/GEI1301059S https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_8233
Шијаковић Ђ. (Де)конструкција женског тијела у Еурипидовом 'Хиполиту'. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA. 2013;61(1):59-74. doi:10.2298/GEI1301059S https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_8233 .
Шијаковић, Ђурђина, "(Де)конструкција женског тијела у Еурипидовом 'Хиполиту'" in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA, 61, no. 1 (2013):59-74, https://doi.org/10.2298/GEI1301059S ., https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_8233 .