О неологизмима у српском језику из угла припреме корпуса за израду вишетомног Rечника савременог српског језика Матице српске

Abstract

Пошто се у српском језику свакодневно увећава број нових речи, нарочито ауторских експресивних оказионализама, поставља се питање да ли све те речи треба да буду унесене у речнике савременог српског књижевног језика. Рад има два теоријска и два емпиријска фокуса. Први теоријски фокус овог рада представља указивање на нову реч као јединицу која може имати различит степен узуализације, од оказионализма до неологизма, а то је значајно јер се заступа став да неологизми заслужују обраду у описним речницима књижевног језика, а да оказионализме не треба уносити у њих. Други теоријски фокус јесте указивање на два приступа савременој лексикографији – системски и комуникациони, а од лексикографског приступа зависи обрада нових речи у речницима. Емпиријски део рада заснива се на представљању примера за нове речи у српском језику и на указивању на однос према неологизмима у речницима енглеског, руског, словеначког, украјинског и српског језика. Посебна пажња посвећује се начину обраде нових речи у руским речницима и предлаже се такав модел у српској лексикографији.

В данной работе автор приходит к следующим выводам: 1) В сербском языке, как и в остальных языках, все больше новых слов. 2) Новые слова сегодня возникают не только потому что надо обозначить новые реалии, а важную роль в мотивации играет потребность в экспрессивном выражении и языковой экономии. 3) Списки новых слов указывают на снижение языковой культуры, снижение публицистического стиля до уровня разговорного и банализацию лексического фонда сербского, как и других языков. 4) Увеличивается число окказаионализмов (экспрессивных авторских индивидуализмов), требующих осторожности при лексическом нормировании. 5) Путь от индивудуализма до неологизма может иметь разную динамику, поэтому лексикограф должен оценивать степень узуализации лексемы, которую надо внести в толковый словарь литературного языка. 6) В толковые словари литературного языка следует вносить неологизмы, но не и индивидуализмы. 7) Параллельно с словарями современного сербского литературного языка необходимо составлять и словари неологизмов, а затем следить за степенью их узуализации, чтобы впоследствии в словари литературного языка были внесены только те индивидуализмы, «переросшие» в неологизмы.

The paper reaches the following conclusions: 1) there is an increasing number of new words in the Serbian language, as well as in all other language, 2) new words nowadays do not originate just because new realia need naming, but the need for straightforward expression and language economy plays an important role in motivation, 3) lists of new words point to the degradation of language culture, to the reduction of the journalistic register to conversational, and to the banalisation of Serbian lexis, but also that of other languages, 4) there is a growing number of occasionalisms (expressive authorial idiosyncrasies), which demand caution in lexical standardisation, 5) the path from idiosyncrasy to neologism can have a varying dynamic, so the lexicographer is obliged to rate the usualisation degree of the lexeme that has to be entered into a descriptive dictionary of the standard language, 6) descriptive dictionaries of the standard language should be supplied with neologisms, but not with idiosyncrasies, 7) parallelly with dictionaries of contemporary Serbian, dictionaries of neologisms should also be compiled, then their usualisation degree should be observed, so that only those that “matured” from idiosyncrasies into neologisms could be entered into standard language dictionaries.