Концепција суплетивизма у руској граматичкој традицији (на српском и руском материјалу)

Abstract

Идеја за овај чланак настала је кад сам припремала рад о функционисању суплетивних именичких облика у савременом српском језику с гледишта норме и узуса. Требало је дати оптималну дефиницију суплетивизма као универзалног језичког феномена, што би било полазиште у излагању материјала. Управо тај задатак испао је најтежи, али и најзанимљивији, јер лингвистичка теорија, посебно руска, Током Последњих неколико деценија битно се обогатила информацијама о суплетивизму и новим критеријумима његове идентификације. Може се рећи да су нова мерила променила устаљене представе о границама суплетивизма и његовој реалној специфичној тежини у језичком систему, што отвара нови простор за истраживање језичке збиље и оптимизацију лексикографског поступка. Блискост словенских језика олакшава адаптацију доказне базе руских научника, који су знатно допринели обнављању концепције суплетивних од носа и из корена променили поглед на тај феномен као уску, архаичну и статичну појаву. То нас је и подстакло да се позабавимо развојним правцима у проучавању суплетивизма.