TY  - CHAP
AU  - Krsmanović, Bojana
PY  - 2024
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/16413
AB  - Leo the Deacon, a contemporary of the Rus’-Byzantine war for Bulgaria of 970–971, described the triumph of John I Tzimiskes (969–976) in Bulgaria as unexpected: the laying of the crown of the Bulgarian tsars–for centuries the staunchest enemies of Byzantium in the Balkans–on the altar of Hagia Sophia heralded a new chapter in the Empire’s history. Byzantium’s penetration into the Balkans at least seemingly found a foothold in the military organization and reform reported in the Taktikon Escorial. The old frontier strip in the Balkans was reorganized, leading to an increase in the number of strategides and the creation of tagmatic command centers headed by doukai / katepano in Thessalonike and Adrianople. At the same time, the territories taken from Bulgaria, primarily in its northwestern part, were restructured according to the same principle: strategoi and garrisons were stationed in the captured Bulgarian cities and fortresses. The Danube frontier was established, and a tagmatic center headed by the katepano of Mesopotamia (for the West) was formed in the Danube delta. A surviving seal allows us to assume that a military center of the same rank existed in the western Balkans, in the Ras fortress (katepano of Ras).  Byzantium’s work on the military organization of the newly-conquered territories is also attested by the seals.
PB  - Wiesbaden : Harrassowitz Verlag
T2  - Byzanz am Rhein. Festschrift für Günter Prinzing anlässlich seines 80. Geburtstags / Mainzer Veröffentlichungen zur Byzantinistik
T1  - The Bulgarian Elite between War and Peace in the Balkans
SP  - 109
EP  - 128
VL  - 18
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16413
ER  - 

@inbook{
author = "Krsmanović, Bojana",
year = "2024",
abstract = "Leo the Deacon, a contemporary of the Rus’-Byzantine war for Bulgaria of 970–971, described the triumph of John I Tzimiskes (969–976) in Bulgaria as unexpected: the laying of the crown of the Bulgarian tsars–for centuries the staunchest enemies of Byzantium in the Balkans–on the altar of Hagia Sophia heralded a new chapter in the Empire’s history. Byzantium’s penetration into the Balkans at least seemingly found a foothold in the military organization and reform reported in the Taktikon Escorial. The old frontier strip in the Balkans was reorganized, leading to an increase in the number of strategides and the creation of tagmatic command centers headed by doukai / katepano in Thessalonike and Adrianople. At the same time, the territories taken from Bulgaria, primarily in its northwestern part, were restructured according to the same principle: strategoi and garrisons were stationed in the captured Bulgarian cities and fortresses. The Danube frontier was established, and a tagmatic center headed by the katepano of Mesopotamia (for the West) was formed in the Danube delta. A surviving seal allows us to assume that a military center of the same rank existed in the western Balkans, in the Ras fortress (katepano of Ras).  Byzantium’s work on the military organization of the newly-conquered territories is also attested by the seals.",
publisher = "Wiesbaden : Harrassowitz Verlag",
journal = "Byzanz am Rhein. Festschrift für Günter Prinzing anlässlich seines 80. Geburtstags / Mainzer Veröffentlichungen zur Byzantinistik",
booktitle = "The Bulgarian Elite between War and Peace in the Balkans",
pages = "109-128",
volume = "18",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16413"
}

Krsmanović, B.. (2024). The Bulgarian Elite between War and Peace in the Balkans. in Byzanz am Rhein. Festschrift für Günter Prinzing anlässlich seines 80. Geburtstags / Mainzer Veröffentlichungen zur Byzantinistik
Wiesbaden : Harrassowitz Verlag., 18, 109-128.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16413

Krsmanović B. The Bulgarian Elite between War and Peace in the Balkans. in Byzanz am Rhein. Festschrift für Günter Prinzing anlässlich seines 80. Geburtstags / Mainzer Veröffentlichungen zur Byzantinistik. 2024;18:109-128.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16413 .

Krsmanović, Bojana, "The Bulgarian Elite between War and Peace in the Balkans" in Byzanz am Rhein. Festschrift für Günter Prinzing anlässlich seines 80. Geburtstags / Mainzer Veröffentlichungen zur Byzantinistik, 18 (2024):109-128,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16413 .

TY  - JOUR
AU  - Živković, Miloš
AU  - Milanović, Ljubomir
PY  - 2023
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/16423
AB  - The paper discusses the iconographic program of the frescoes in the south parekklesion of the Church of the Virgin Eleousa at the Veljusa Monastery, the foundation of Manuel, Bishop of Strumitza, built in 1080. It focuses on the figure of St. Niphon or, more specifically, the cult and iconography of this saint, whose representations in art are quite uncommon. It considers several images of St. Niphon in Serbian medieval painting that previous research has failed to take into account. Then, it reexamines the view that this saint was the patron of the chapel, especially the claim that one of his visions was painted in the apse.
AB  - Већ више од шест деценија Црквa Богородице Елеусе у селу Вељуси код Струмице сматра се значајним остварењем византијског градитељства и монументалног живописа XI столећа. Ту цркву, заправо католикон манастира, саградили су, по свој прилици, цариградски мајстори 1080. године, а њен ктитор, који је сахрањен у припрати, био је „монах Манојло, који је постао епископ Тивериопоља“, како је наведено у мермерном натпису постављеном изнад западног улаза у храм. Поред веома особеног, тетраконхалног архитектонског склопа, посебну пажњу истраживача привукле су најстарије фреске цркве у Вељуси, које су, како се данас обично сматра, израђене између 1085. и 1093.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института
T1  - Revisiting the Veljusa Frescoes: Notes on the Iconographic Program of the South Parekklesion
T1  - Преиспитивање фресака Вељусе: белешке о иконографском програму јужног параклиса
SP  - 1111
EP  - 1146
VL  - 60
IS  - 2
DO  - 10.2298/ZRVI2360111Z
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16423
ER  - 

@article{
author = "Živković, Miloš and Milanović, Ljubomir",
year = "2023",
abstract = "The paper discusses the iconographic program of the frescoes in the south parekklesion of the Church of the Virgin Eleousa at the Veljusa Monastery, the foundation of Manuel, Bishop of Strumitza, built in 1080. It focuses on the figure of St. Niphon or, more specifically, the cult and iconography of this saint, whose representations in art are quite uncommon. It considers several images of St. Niphon in Serbian medieval painting that previous research has failed to take into account. Then, it reexamines the view that this saint was the patron of the chapel, especially the claim that one of his visions was painted in the apse., Већ више од шест деценија Црквa Богородице Елеусе у селу Вељуси код Струмице сматра се значајним остварењем византијског градитељства и монументалног живописа XI столећа. Ту цркву, заправо католикон манастира, саградили су, по свој прилици, цариградски мајстори 1080. године, а њен ктитор, који је сахрањен у припрати, био је „монах Манојло, који је постао епископ Тивериопоља“, како је наведено у мермерном натпису постављеном изнад западног улаза у храм. Поред веома особеног, тетраконхалног архитектонског склопа, посебну пажњу истраживача привукле су најстарије фреске цркве у Вељуси, које су, како се данас обично сматра, израђене између 1085. и 1093.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института",
title = "Revisiting the Veljusa Frescoes: Notes on the Iconographic Program of the South Parekklesion, Преиспитивање фресака Вељусе: белешке о иконографском програму јужног параклиса",
pages = "1111-1146",
volume = "60",
number = "2",
doi = "10.2298/ZRVI2360111Z",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16423"
}

Živković, M.,& Milanović, L.. (2023). Revisiting the Veljusa Frescoes: Notes on the Iconographic Program of the South Parekklesion. in Зборник радова Византолошког института
Београд : Византолошки институт САНУ., 60(2), 1111-1146.
https://doi.org/10.2298/ZRVI2360111Z
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16423

Živković M, Milanović L. Revisiting the Veljusa Frescoes: Notes on the Iconographic Program of the South Parekklesion. in Зборник радова Византолошког института. 2023;60(2):1111-1146.
doi:10.2298/ZRVI2360111Z
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16423 .

Živković, Miloš, Milanović, Ljubomir, "Revisiting the Veljusa Frescoes: Notes on the Iconographic Program of the South Parekklesion" in Зборник радова Византолошког института, 60, no. 2 (2023):1111-1146,
https://doi.org/10.2298/ZRVI2360111Z .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16423 .

TY  - JOUR
AU  - Milanović, Ljubomir
PY  - 2023
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/16422
AB  - The Church of the Virgin Eleousa in Veljusa was commissioned by the former bishop of Tiberioupolis (Strumica), monk Manuel. In the narthex, under the arcosolium adjacent to the south wall, a brick grave was discovered by archaeologists. According to the finds, the construction of the grave was inseparable from the southern wall, thus indicates that the monk Manuel commissioned a tomb establishing a place of his eternal rest. The original painting executed between 1085 and 1093 is best preserved in the sanctuary along with fragmentary portions in the naos and the south subsidiary chapel. An enthroned Virgin and Child decorates the altar area in the main apsidal conche. Below is the unusual composition of the Officiating bishops. Four church fathers surround the throne, hetoimasia on which are placed a Gospel, a cross, which is flanked by instruments of torture, and the dove of the Holy Spirit. Scholars have explained the unique representation of hetoimasia within the scene of Officiating Bishops through its liturgical symbolism. What has been neglected in the case of Veljusa, however, is the elucidation of another symbolic meaning of the depiction of hetoimasia, namely its soteriological-eschatological role connected with a possible function of the church as a burial place of the monastery founder. This paper will shed a light to the problem of eschatological nature of hetoimasia in the context of the burial place of monk Manuel in Veljusa.
AB  - На основу два натписа уклесаних на мермерним надвратницима, првобитно постављених изнад два главна западна портала, Црква Богородице Елеусе у Вељуси може се прецизно датирати у 1080. годину. Према натпису изнад улазних врата која воде из припрате у наос, њену изградњу је наручио некадашњи епископ Тивериопољски (Струмички), а тада монах Манојло. Сама црква се састоји од три конститутивна елемента који чине јединствену архитектонску структуру. Поред наоса у облику триконхоса, ту су још и припрата и бочна капела са јужне стране наоса. У припрати, испод аркосолијума уз јужни зид, археолози су открили зидани гроб. Према налазима, конструкција гроба је била неодвојива од јужног зида, што указује на то да је гробница највероватније била наручена од стране монаха Манојла у току изграње цркве. Претпоставку да се ради о ктиторском гробу делимично поткрепљују и писани извори, односно сачувани типик манастира.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института
T1  - Ever Ready Throne: Reassessing the Role of Hetoimasia in the Church of the Virgin Eleousa in Veljusa
T1  - Приуготовљени престо: преиспитивање улоге хетимасије у Цркви Богородице Елеусе у Вељуси
SP  - 1079
EP  - 1109
VL  - 60
IS  - 2
DO  - 10.2298/ZRVI2360079M
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16422
ER  - 

@article{
author = "Milanović, Ljubomir",
year = "2023",
abstract = "The Church of the Virgin Eleousa in Veljusa was commissioned by the former bishop of Tiberioupolis (Strumica), monk Manuel. In the narthex, under the arcosolium adjacent to the south wall, a brick grave was discovered by archaeologists. According to the finds, the construction of the grave was inseparable from the southern wall, thus indicates that the monk Manuel commissioned a tomb establishing a place of his eternal rest. The original painting executed between 1085 and 1093 is best preserved in the sanctuary along with fragmentary portions in the naos and the south subsidiary chapel. An enthroned Virgin and Child decorates the altar area in the main apsidal conche. Below is the unusual composition of the Officiating bishops. Four church fathers surround the throne, hetoimasia on which are placed a Gospel, a cross, which is flanked by instruments of torture, and the dove of the Holy Spirit. Scholars have explained the unique representation of hetoimasia within the scene of Officiating Bishops through its liturgical symbolism. What has been neglected in the case of Veljusa, however, is the elucidation of another symbolic meaning of the depiction of hetoimasia, namely its soteriological-eschatological role connected with a possible function of the church as a burial place of the monastery founder. This paper will shed a light to the problem of eschatological nature of hetoimasia in the context of the burial place of monk Manuel in Veljusa., На основу два натписа уклесаних на мермерним надвратницима, првобитно постављених изнад два главна западна портала, Црква Богородице Елеусе у Вељуси може се прецизно датирати у 1080. годину. Према натпису изнад улазних врата која воде из припрате у наос, њену изградњу је наручио некадашњи епископ Тивериопољски (Струмички), а тада монах Манојло. Сама црква се састоји од три конститутивна елемента који чине јединствену архитектонску структуру. Поред наоса у облику триконхоса, ту су још и припрата и бочна капела са јужне стране наоса. У припрати, испод аркосолијума уз јужни зид, археолози су открили зидани гроб. Према налазима, конструкција гроба је била неодвојива од јужног зида, што указује на то да је гробница највероватније била наручена од стране монаха Манојла у току изграње цркве. Претпоставку да се ради о ктиторском гробу делимично поткрепљују и писани извори, односно сачувани типик манастира.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института",
title = "Ever Ready Throne: Reassessing the Role of Hetoimasia in the Church of the Virgin Eleousa in Veljusa, Приуготовљени престо: преиспитивање улоге хетимасије у Цркви Богородице Елеусе у Вељуси",
pages = "1079-1109",
volume = "60",
number = "2",
doi = "10.2298/ZRVI2360079M",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16422"
}

Milanović, L.. (2023). Ever Ready Throne: Reassessing the Role of Hetoimasia in the Church of the Virgin Eleousa in Veljusa. in Зборник радова Византолошког института
Београд : Византолошки институт САНУ., 60(2), 1079-1109.
https://doi.org/10.2298/ZRVI2360079M
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16422

Milanović L. Ever Ready Throne: Reassessing the Role of Hetoimasia in the Church of the Virgin Eleousa in Veljusa. in Зборник радова Византолошког института. 2023;60(2):1079-1109.
doi:10.2298/ZRVI2360079M
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16422 .

Milanović, Ljubomir, "Ever Ready Throne: Reassessing the Role of Hetoimasia in the Church of the Virgin Eleousa in Veljusa" in Зборник радова Византолошког института, 60, no. 2 (2023):1079-1109,
https://doi.org/10.2298/ZRVI2360079M .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16422 .

TY  - JOUR
AU  - Šijaković, Jovana
PY  - 2023
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/16421
AB  - The paper explores biographical assumptions about Basil from Ohrid, who became the metropolitan of Thessalonike by October 1154 and met his end after 1160. He had a friendly relationship with John Tzetzes and Leo Charsianites, metropolitan of Dristra. It is possible that Leo and Basil served together as deacons in the patriarchal chancellery sometime between 1140 and 1146. Many issues remain unclear, including the question whether Michael, the Master of the Rhetors, was indeed Basil’s nephew. Michael and a circle of like-minded church dignitaries came under scrutiny in the Synods of 1156 and 1157 regarding their understanding of Christ’s sacrifice. Basil’s personal ties with this group might account for his initially reticent stance in this matter. It seems unlikely that he subscribed to their views. The tenor in his description of the Paschal Service in a later speech before the emperor appears motivated to demonstrate this.
AB  - У раду се преиспитују важеће претпоставке о биографији Василија Охриђанина, солунског митрополита током друге половине XII века. Он је из Охрида доспео у круг цариградских црквених достојанственика везаних за Свету Софију, којима су припадали и архиепископи који су столовали у Охриду током Василијевих раних година. Познавао је учењака Јована Цецеса и дристарског митрополита Лава Харсијанита. Лав и Василије су можда заједно службовали у патријаршијској канцеларији као ђакони.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института
T1  - Basil from Ohrid and his Circle
T1  - Василије Охриђанин и његов круг
SP  - 875
EP  - 898
VL  - 60
IS  - 2
DO  - 10.2298/ZRVI2360875S
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16421
ER  - 

@article{
author = "Šijaković, Jovana",
year = "2023",
abstract = "The paper explores biographical assumptions about Basil from Ohrid, who became the metropolitan of Thessalonike by October 1154 and met his end after 1160. He had a friendly relationship with John Tzetzes and Leo Charsianites, metropolitan of Dristra. It is possible that Leo and Basil served together as deacons in the patriarchal chancellery sometime between 1140 and 1146. Many issues remain unclear, including the question whether Michael, the Master of the Rhetors, was indeed Basil’s nephew. Michael and a circle of like-minded church dignitaries came under scrutiny in the Synods of 1156 and 1157 regarding their understanding of Christ’s sacrifice. Basil’s personal ties with this group might account for his initially reticent stance in this matter. It seems unlikely that he subscribed to their views. The tenor in his description of the Paschal Service in a later speech before the emperor appears motivated to demonstrate this., У раду се преиспитују важеће претпоставке о биографији Василија Охриђанина, солунског митрополита током друге половине XII века. Он је из Охрида доспео у круг цариградских црквених достојанственика везаних за Свету Софију, којима су припадали и архиепископи који су столовали у Охриду током Василијевих раних година. Познавао је учењака Јована Цецеса и дристарског митрополита Лава Харсијанита. Лав и Василије су можда заједно службовали у патријаршијској канцеларији као ђакони.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института",
title = "Basil from Ohrid and his Circle, Василије Охриђанин и његов круг",
pages = "875-898",
volume = "60",
number = "2",
doi = "10.2298/ZRVI2360875S",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16421"
}

Šijaković, J.. (2023). Basil from Ohrid and his Circle. in Зборник радова Византолошког института
Београд : Византолошки институт САНУ., 60(2), 875-898.
https://doi.org/10.2298/ZRVI2360875S
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16421

Šijaković J. Basil from Ohrid and his Circle. in Зборник радова Византолошког института. 2023;60(2):875-898.
doi:10.2298/ZRVI2360875S
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16421 .

Šijaković, Jovana, "Basil from Ohrid and his Circle" in Зборник радова Византолошког института, 60, no. 2 (2023):875-898,
https://doi.org/10.2298/ZRVI2360875S .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16421 .

TY  - JOUR
AU  - Komatina, Predrag
PY  - 2023
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/16419
AB  - The paper discusses the diocesan structure of the Archbishopric of Ohrid as conveyed in the charters of the Byzantine emperor Basil II issued in 1019, 1020 and 1020–1025. It looks at the origin of each bishopric and traces its historical development during the First Bulgarian Empire in 864–971, the Byzantine reoccupation under John I Tzimiskes in 971–976, and Samuel’s Empire in 976–1018.
AB  - Осврт на историјски развој епископија које се као подложне архиепископу Бугарске у Охриду наводе у повељама цара Василија II из 1019, 1020. и 1020–1025. пружа могућност да се дође одређених закључака о њиховим коренима и карактеру. Црква у Бугарској је од самог свог настанка, након што се Цариградска патријашија на црквеном сабору у Цариграду 869/870. изборила са претензијама Римске цркве за духовни утицај у новопокрштеној земљи, припадала духовној сфери византијске цркве, најпре непосредно, а од 880. као аутокефална црквена област.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института
T1  - The Diocesan Structure of the Archbishopric of Ohrid in the Charters of Basil II: Historical Development until the Early 11th Century
T1  - Епархијска структура Охридске архиепископије према повељама цара Василија II: историјски развој до почетка XI века
SP  - 789
EP  - 821
VL  - 60
IS  - 2
DO  - 10.2298/ZRVI2360789K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16419
ER  - 

@article{
author = "Komatina, Predrag",
year = "2023",
abstract = "The paper discusses the diocesan structure of the Archbishopric of Ohrid as conveyed in the charters of the Byzantine emperor Basil II issued in 1019, 1020 and 1020–1025. It looks at the origin of each bishopric and traces its historical development during the First Bulgarian Empire in 864–971, the Byzantine reoccupation under John I Tzimiskes in 971–976, and Samuel’s Empire in 976–1018., Осврт на историјски развој епископија које се као подложне архиепископу Бугарске у Охриду наводе у повељама цара Василија II из 1019, 1020. и 1020–1025. пружа могућност да се дође одређених закључака о њиховим коренима и карактеру. Црква у Бугарској је од самог свог настанка, након што се Цариградска патријашија на црквеном сабору у Цариграду 869/870. изборила са претензијама Римске цркве за духовни утицај у новопокрштеној земљи, припадала духовној сфери византијске цркве, најпре непосредно, а од 880. као аутокефална црквена област.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института",
title = "The Diocesan Structure of the Archbishopric of Ohrid in the Charters of Basil II: Historical Development until the Early 11th Century, Епархијска структура Охридске архиепископије према повељама цара Василија II: историјски развој до почетка XI века",
pages = "789-821",
volume = "60",
number = "2",
doi = "10.2298/ZRVI2360789K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16419"
}

Komatina, P.. (2023). The Diocesan Structure of the Archbishopric of Ohrid in the Charters of Basil II: Historical Development until the Early 11th Century. in Зборник радова Византолошког института
Београд : Византолошки институт САНУ., 60(2), 789-821.
https://doi.org/10.2298/ZRVI2360789K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16419

Komatina P. The Diocesan Structure of the Archbishopric of Ohrid in the Charters of Basil II: Historical Development until the Early 11th Century. in Зборник радова Византолошког института. 2023;60(2):789-821.
doi:10.2298/ZRVI2360789K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16419 .

Komatina, Predrag, "The Diocesan Structure of the Archbishopric of Ohrid in the Charters of Basil II: Historical Development until the Early 11th Century" in Зборник радова Византолошког института, 60, no. 2 (2023):789-821,
https://doi.org/10.2298/ZRVI2360789K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16419 .

TY  - JOUR
AU  - Krsmanović, Bojana
PY  - 2023
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/16418
AB  - After 1018/1019, the organization of Byzantine rule in the interior regions of the Balkans rested on the administration that John I Tzimiskes established in the areas taken from Bulgaria after 971 and the experience Basil II acquired during the war of 976–1018/1019 against Samuel and his successors. The sources attest that the struggle for Bulgarian independence relied on a dense network of fortresses in the interior of the Balkans. Accounts of the war of 976–1018/1019 by Byzantine authors show that, based on certain criteria, we can identify the dominant fortresses that served as the centers of Bulgarian resistance. Basil took control of most of those fortresses by their surrender. The way in which the Balkan interior was subdued led to Byzantium’s reliance on church organization to establish its rule in the post-1018/1019 period. During the reign of Basil II and shortly after his death, the Archbishopric of Ohrid had a twofold role. This institution, on the one hand, ensured lasting peace in the Balkans and, on the other, remained the only guardian of the subjugated people’s identity. However, in the mid-11th century, Byzantium already began to openly pursue a policy that almost exclusively favored Constantinople’s interests in the Balkans.
AB  - Сазнања о управном систему који је Византија изградила на Балкану после 1018/1019. ограничава чињеница да ни из времена Василија II нити из времена његових наследника није сачувана ниједна службена ранг-листа византијских чинова и почасних звања. Ипак, подаци из извора потврђују да је војно-управна организација, изграђена током епохе Василија II у унутрашњим областима Балкана, почивала, с једне стране, на новим принципима управе, која је изграђивана у византијским пограничним провинцијама током епоха Василијевих претходника Нићифора Фоке (963–969) и Јована Цимискија (969–976); с друге стране, на Василијеву организацију власти у балканским областима утицало је искуство стечено током рата са Самуилом и његовим наследницима (976–1018).
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института
T1  - On the Role of Bulgarian Fortresses in the War of 976–1018
T1  - O улози бугарских тврђава у рату 976–1018
SP  - 843
EP  - 874
VL  - 60
IS  - 2
DO  - 10.2298/ZRVI2360843K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16418
ER  - 

@article{
author = "Krsmanović, Bojana",
year = "2023",
abstract = "After 1018/1019, the organization of Byzantine rule in the interior regions of the Balkans rested on the administration that John I Tzimiskes established in the areas taken from Bulgaria after 971 and the experience Basil II acquired during the war of 976–1018/1019 against Samuel and his successors. The sources attest that the struggle for Bulgarian independence relied on a dense network of fortresses in the interior of the Balkans. Accounts of the war of 976–1018/1019 by Byzantine authors show that, based on certain criteria, we can identify the dominant fortresses that served as the centers of Bulgarian resistance. Basil took control of most of those fortresses by their surrender. The way in which the Balkan interior was subdued led to Byzantium’s reliance on church organization to establish its rule in the post-1018/1019 period. During the reign of Basil II and shortly after his death, the Archbishopric of Ohrid had a twofold role. This institution, on the one hand, ensured lasting peace in the Balkans and, on the other, remained the only guardian of the subjugated people’s identity. However, in the mid-11th century, Byzantium already began to openly pursue a policy that almost exclusively favored Constantinople’s interests in the Balkans., Сазнања о управном систему који је Византија изградила на Балкану после 1018/1019. ограничава чињеница да ни из времена Василија II нити из времена његових наследника није сачувана ниједна службена ранг-листа византијских чинова и почасних звања. Ипак, подаци из извора потврђују да је војно-управна организација, изграђена током епохе Василија II у унутрашњим областима Балкана, почивала, с једне стране, на новим принципима управе, која је изграђивана у византијским пограничним провинцијама током епоха Василијевих претходника Нићифора Фоке (963–969) и Јована Цимискија (969–976); с друге стране, на Василијеву организацију власти у балканским областима утицало је искуство стечено током рата са Самуилом и његовим наследницима (976–1018).",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института",
title = "On the Role of Bulgarian Fortresses in the War of 976–1018, O улози бугарских тврђава у рату 976–1018",
pages = "843-874",
volume = "60",
number = "2",
doi = "10.2298/ZRVI2360843K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16418"
}

Krsmanović, B.. (2023). On the Role of Bulgarian Fortresses in the War of 976–1018. in Зборник радова Византолошког института
Београд : Византолошки институт САНУ., 60(2), 843-874.
https://doi.org/10.2298/ZRVI2360843K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16418

Krsmanović B. On the Role of Bulgarian Fortresses in the War of 976–1018. in Зборник радова Византолошког института. 2023;60(2):843-874.
doi:10.2298/ZRVI2360843K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16418 .

Krsmanović, Bojana, "On the Role of Bulgarian Fortresses in the War of 976–1018" in Зборник радова Византолошког института, 60, no. 2 (2023):843-874,
https://doi.org/10.2298/ZRVI2360843K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16418 .

TY  - JOUR
AU  - Nikolić, Maja
AU  - Pavlović, Bojana
PY  - 2023
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/16415
AB  - This paper analyzes the information provided in the Byzantine historical narratives composed between the end of the 10th and mid-13th century on Bulgarians, Serbs and the Rus as these peoples permanently settled or just temporarily resided in the area of the Central Balkans.This paper attempts to show how the Byzantine historiography of the mentioned period presented the peoples in question.
AB  - У раду се разматрају вести о Бугарима, Србима и Русима које доносе византијски историчари за период од краја 10. до половине 13. века, будући да су ови народи у поменутом периоду трајно насељавали или привремено боравили на простору централног Балкана. Посебна пажња усмерена је на начин на који је византијска историографија назначеног периода њих представљала, будући да су византијски писци често различите народе називали истим, збирним именом (βάρβαροι, ἔθνη, ἀλλόφυλοι, ἑτερόφυλοι, ἀλλόγλωσσοι). Употребом генеричких класичних етнонима, али и савремених имена за тзв. „нове народе” Ромеји су истицали своју културну супериорност, па чак и политичку надмоћ над странцима. Они су тако, називајући балканске народе Далматима, Мизима и сл., опонашали етничку мапу раног Римског царства, тачније његових провинција. Тиме су давали легитимитет поновном укључивању ових области у оквире својих граница, а то је истовремено Царству давало илузију континуитета и непроменљивости. Појам и концепт варвара развијао се у историјским наративима, па је чак створена и њихова типска представа. Посебно важну улогу у креирању разлике између Ромеја и варвара играо је језик, а Ромеји су увек били и војно и стратешки доминантни у односу на варваре, без обзира на то да ли је таква представа у појединим наративима одговарала стварности или не. Оваква представа „других” свакако је нашла свој одраз и у приказима Бугара, Срба и Руса.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института
T1  - Bulgarians, Serbs, and the Rus in the Central Balkans in Byzantine Historical Narratives (Late 10th – Mid-13th Century): The View from Constantinople
T1  - Бугари, Срби и Руси на централном Балкану у византијским историјским наративима (крај 10. – средина 13. века): поглед из Цариграда
SP  - 739
EP  - 767
VL  - 60/2
DO  - 10.2298/ZRVI2360739N
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16415
ER  - 

@article{
author = "Nikolić, Maja and Pavlović, Bojana",
year = "2023",
abstract = "This paper analyzes the information provided in the Byzantine historical narratives composed between the end of the 10th and mid-13th century on Bulgarians, Serbs and the Rus as these peoples permanently settled or just temporarily resided in the area of the Central Balkans.This paper attempts to show how the Byzantine historiography of the mentioned period presented the peoples in question., У раду се разматрају вести о Бугарима, Србима и Русима које доносе византијски историчари за период од краја 10. до половине 13. века, будући да су ови народи у поменутом периоду трајно насељавали или привремено боравили на простору централног Балкана. Посебна пажња усмерена је на начин на који је византијска историографија назначеног периода њих представљала, будући да су византијски писци често различите народе називали истим, збирним именом (βάρβαροι, ἔθνη, ἀλλόφυλοι, ἑτερόφυλοι, ἀλλόγλωσσοι). Употребом генеричких класичних етнонима, али и савремених имена за тзв. „нове народе” Ромеји су истицали своју културну супериорност, па чак и политичку надмоћ над странцима. Они су тако, називајући балканске народе Далматима, Мизима и сл., опонашали етничку мапу раног Римског царства, тачније његових провинција. Тиме су давали легитимитет поновном укључивању ових области у оквире својих граница, а то је истовремено Царству давало илузију континуитета и непроменљивости. Појам и концепт варвара развијао се у историјским наративима, па је чак створена и њихова типска представа. Посебно важну улогу у креирању разлике између Ромеја и варвара играо је језик, а Ромеји су увек били и војно и стратешки доминантни у односу на варваре, без обзира на то да ли је таква представа у појединим наративима одговарала стварности или не. Оваква представа „других” свакако је нашла свој одраз и у приказима Бугара, Срба и Руса.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института",
title = "Bulgarians, Serbs, and the Rus in the Central Balkans in Byzantine Historical Narratives (Late 10th – Mid-13th Century): The View from Constantinople, Бугари, Срби и Руси на централном Балкану у византијским историјским наративима (крај 10. – средина 13. века): поглед из Цариграда",
pages = "739-767",
volume = "60/2",
doi = "10.2298/ZRVI2360739N",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16415"
}

Nikolić, M.,& Pavlović, B.. (2023). Bulgarians, Serbs, and the Rus in the Central Balkans in Byzantine Historical Narratives (Late 10th – Mid-13th Century): The View from Constantinople. in Зборник радова Византолошког института
Београд : Византолошки институт САНУ., 60/2, 739-767.
https://doi.org/10.2298/ZRVI2360739N
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16415

Nikolić M, Pavlović B. Bulgarians, Serbs, and the Rus in the Central Balkans in Byzantine Historical Narratives (Late 10th – Mid-13th Century): The View from Constantinople. in Зборник радова Византолошког института. 2023;60/2:739-767.
doi:10.2298/ZRVI2360739N
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16415 .

Nikolić, Maja, Pavlović, Bojana, "Bulgarians, Serbs, and the Rus in the Central Balkans in Byzantine Historical Narratives (Late 10th – Mid-13th Century): The View from Constantinople" in Зборник радова Византолошког института, 60/2 (2023):739-767,
https://doi.org/10.2298/ZRVI2360739N .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16415 .

TY  - JOUR
AU  - Cvetković, Miloš
PY  - 2023
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/16420
AB  - The text presents the results of the research on the Byzantine provincial organization in the parts of the Balkans that the Empire directly controlled during the Komnenian era. The non-uniform historical and political evolution of some regions of the Balkan Peninsula called for different methods to be employed by the Constantinopolitan court when organizing the local provincial administration, leading to a differentiation among the Balkan themes. Another factor that contributed to the differentiation process was that not all provinces were of equal importance to the Empire, which is why strategically important districts and their local elites received certain privileges, mostly of a fiscal and financial nature. The role and significance of some themes grew over time, while others gradually lost their strategic relevance. That was reflected in Constantinople’s changing approach to organizing the provincial administration in the Balkans. This contribution focuses on when, how, and why some Balkan districts received privileges or had them rescinded in the Komnenian era.
AB  - Текст садржи резултате истраживања византијске провинцијске организације на деловима Балкана које је Царство, за време владавине династије Комнина, непосредно контролисало. Неуједначен историјско-политички развитак појединих регија Балканског полуострва условио је примену различитих метода цариградског двора приликом организације тамошње провинцијске управе, што је довело до извесне диференцијације међу балканским темама. Диференцијацији је допринео и неједнак стратешки значај различитих провинција за Царство, услед чега су стратешки важним окрузима и локалним елитама додељиване одређене привилегије, углавном пореско-финансијске природе. Улога и значај појединих тема су притом расли, док на другој страни поједине области временом губе стратешку позицију. У складу с тим се могу пратити и промене у приступу Цариграда организацији провинцијске управе на Балкану. У средишту истраживања била су питања: када, на који начин и због чега су одређеним балканским окрузима у доба Комнина додељиване или укидане повластице.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института
T1  - The Peculiarities of the Byzantine Provincial Administration in the Balkans under the Komnenoi
T1  - Специфичности византијске провинцијске управе на Балкану у доба Комнина
SP  - 823
EP  - 842
VL  - 60
IS  - 2
DO  - 10.2298/ZRVI2360823C
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16420
ER  - 

@article{
author = "Cvetković, Miloš",
year = "2023",
abstract = "The text presents the results of the research on the Byzantine provincial organization in the parts of the Balkans that the Empire directly controlled during the Komnenian era. The non-uniform historical and political evolution of some regions of the Balkan Peninsula called for different methods to be employed by the Constantinopolitan court when organizing the local provincial administration, leading to a differentiation among the Balkan themes. Another factor that contributed to the differentiation process was that not all provinces were of equal importance to the Empire, which is why strategically important districts and their local elites received certain privileges, mostly of a fiscal and financial nature. The role and significance of some themes grew over time, while others gradually lost their strategic relevance. That was reflected in Constantinople’s changing approach to organizing the provincial administration in the Balkans. This contribution focuses on when, how, and why some Balkan districts received privileges or had them rescinded in the Komnenian era., Текст садржи резултате истраживања византијске провинцијске организације на деловима Балкана које је Царство, за време владавине династије Комнина, непосредно контролисало. Неуједначен историјско-политички развитак појединих регија Балканског полуострва условио је примену различитих метода цариградског двора приликом организације тамошње провинцијске управе, што је довело до извесне диференцијације међу балканским темама. Диференцијацији је допринео и неједнак стратешки значај различитих провинција за Царство, услед чега су стратешки важним окрузима и локалним елитама додељиване одређене привилегије, углавном пореско-финансијске природе. Улога и значај појединих тема су притом расли, док на другој страни поједине области временом губе стратешку позицију. У складу с тим се могу пратити и промене у приступу Цариграда организацији провинцијске управе на Балкану. У средишту истраживања била су питања: када, на који начин и због чега су одређеним балканским окрузима у доба Комнина додељиване или укидане повластице.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института",
title = "The Peculiarities of the Byzantine Provincial Administration in the Balkans under the Komnenoi, Специфичности византијске провинцијске управе на Балкану у доба Комнина",
pages = "823-842",
volume = "60",
number = "2",
doi = "10.2298/ZRVI2360823C",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16420"
}

Cvetković, M.. (2023). The Peculiarities of the Byzantine Provincial Administration in the Balkans under the Komnenoi. in Зборник радова Византолошког института
Београд : Византолошки институт САНУ., 60(2), 823-842.
https://doi.org/10.2298/ZRVI2360823C
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16420

Cvetković M. The Peculiarities of the Byzantine Provincial Administration in the Balkans under the Komnenoi. in Зборник радова Византолошког института. 2023;60(2):823-842.
doi:10.2298/ZRVI2360823C
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16420 .

Cvetković, Miloš, "The Peculiarities of the Byzantine Provincial Administration in the Balkans under the Komnenoi" in Зборник радова Византолошког института, 60, no. 2 (2023):823-842,
https://doi.org/10.2298/ZRVI2360823C .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16420 .

TY  - JOUR
AU  - Илић, Тамара
PY  - 2023
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/16414
AB  - Као и у бројним другим случајевима, функција претора у Византији је заснована на старини, коју је цар Јустинијан I оживео у току средњих година владавине. У раду је хронолошки изложена историја функције и анализирана улога претора у судском и управном систему. Најпре се испитује делокруг преторових послова до X века, што је период у којем су изворни подаци малобројни. Током X века претором се назива тематски судија, највиши цивилни чиновник у провинцији, чија власт јача како он надилази стратега, дотадашњег тематског управника. Током XI и XII века расте број функционера преторa, добро заступљених у сигилиографској, документарној и епистолографској грађи. На основу појединачних случајева испитују се преторове компетенције правосудног органа. Истовремено, у престоничком правосуђу такође делује претор, чије ингеренције можда обухватају и поље приватног права. Последњи подаци о претору, на крају постојања Царства, приказују дворског званичника задуженог за контакте са латинским светом.
AB  - Emperor Justinian I appointed new heads of civil and military command in the provinces, named after yet another Roman magistrate, a vestige of classical antiquity. The Praetor Justinianus is the subject of Justinian’s Novellae 24, 25, 26, 29, and 74 (104). His judicial competencies included jurisdiction in criminal and civil proceedings and appellate jurisdiction in lower-value litigations (up to 500 solidi) on behalf of the Emperor. The main duties of this functionary also included crime control and maintining law and order. However, the broad judicial authority of Justinian’s praetores was obviously limited, as the central government appointed and controlled them through the capital’s appellate bodies of quaesitor and prefect. Justinian’s office of praetor appears to have been short-lived: such a conclusion is based not only on the fact that there are just two surviving seals from the 6th and 7th centuries but also on a few reports from Thrace, which testify that, in the mid-6th century, vicarii, the functionaries abolished by the appointment of the praetor, were selected again. It is unclear whether other provinces appointed the praetor Justinianus: Paphlagonia, Pisidia, Lykaonia and Sicily. However, some studies that drew on Latin and Greek sources understood the first strategoi in these regions as direct successors to the praetores. Concurrently with appointing praetores throughout the Empire, Emperor Justinian I created a new function of the same name in the capital, also engaged in the judiciary and punishment. This office also seems to have become obsolete after the 6th century.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института
T1  - Правноисторијски прилог истраживању функције претора у Византији
T1  - A Legal-Historical Contribution to the Research of the Office of Praetor in Byzantium
SP  - 695
EP  - 720
VL  - 60/2
DO  - 10.2298/ZRVI2360695I
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16414
ER  - 

@article{
author = "Илић, Тамара",
year = "2023",
abstract = "Као и у бројним другим случајевима, функција претора у Византији је заснована на старини, коју је цар Јустинијан I оживео у току средњих година владавине. У раду је хронолошки изложена историја функције и анализирана улога претора у судском и управном систему. Најпре се испитује делокруг преторових послова до X века, што је период у којем су изворни подаци малобројни. Током X века претором се назива тематски судија, највиши цивилни чиновник у провинцији, чија власт јача како он надилази стратега, дотадашњег тематског управника. Током XI и XII века расте број функционера преторa, добро заступљених у сигилиографској, документарној и епистолографској грађи. На основу појединачних случајева испитују се преторове компетенције правосудног органа. Истовремено, у престоничком правосуђу такође делује претор, чије ингеренције можда обухватају и поље приватног права. Последњи подаци о претору, на крају постојања Царства, приказују дворског званичника задуженог за контакте са латинским светом., Emperor Justinian I appointed new heads of civil and military command in the provinces, named after yet another Roman magistrate, a vestige of classical antiquity. The Praetor Justinianus is the subject of Justinian’s Novellae 24, 25, 26, 29, and 74 (104). His judicial competencies included jurisdiction in criminal and civil proceedings and appellate jurisdiction in lower-value litigations (up to 500 solidi) on behalf of the Emperor. The main duties of this functionary also included crime control and maintining law and order. However, the broad judicial authority of Justinian’s praetores was obviously limited, as the central government appointed and controlled them through the capital’s appellate bodies of quaesitor and prefect. Justinian’s office of praetor appears to have been short-lived: such a conclusion is based not only on the fact that there are just two surviving seals from the 6th and 7th centuries but also on a few reports from Thrace, which testify that, in the mid-6th century, vicarii, the functionaries abolished by the appointment of the praetor, were selected again. It is unclear whether other provinces appointed the praetor Justinianus: Paphlagonia, Pisidia, Lykaonia and Sicily. However, some studies that drew on Latin and Greek sources understood the first strategoi in these regions as direct successors to the praetores. Concurrently with appointing praetores throughout the Empire, Emperor Justinian I created a new function of the same name in the capital, also engaged in the judiciary and punishment. This office also seems to have become obsolete after the 6th century.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института",
title = "Правноисторијски прилог истраживању функције претора у Византији, A Legal-Historical Contribution to the Research of the Office of Praetor in Byzantium",
pages = "695-720",
volume = "60/2",
doi = "10.2298/ZRVI2360695I",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16414"
}

Илић, Т.. (2023). Правноисторијски прилог истраживању функције претора у Византији. in Зборник радова Византолошког института
Београд : Византолошки институт САНУ., 60/2, 695-720.
https://doi.org/10.2298/ZRVI2360695I
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16414

Илић Т. Правноисторијски прилог истраживању функције претора у Византији. in Зборник радова Византолошког института. 2023;60/2:695-720.
doi:10.2298/ZRVI2360695I
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16414 .

Илић, Тамара, "Правноисторијски прилог истраживању функције претора у Византији" in Зборник радова Византолошког института, 60/2 (2023):695-720,
https://doi.org/10.2298/ZRVI2360695I .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16414 .

TY  - JOUR
AU  - Bojanin, Stanoje
PY  - 2023
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/16406
AB  - The paper considers the content of four South Slavic penitential compilations whose copies date from the late 13th and 14th centuries and contain canons from old Slavic nomokanons, the Nomokanon of 50 Titles by John Scholastikos (the so-called Nomokanon of Methodios) and the Nomokanon of 14 Titles (Old Slavonic Kormčaja). The presence of canons in surviving penitentials reveals earlier layers of the text, which testify to the interweaving of official canonic and penitential content intended for the parochial practice of Slavic dioceses before the 13th century. Indirectly, this phenomenon indicates the broader presence of Slavic nomokanon books in Southeastern Europe before the appearance of the Nomokanon of St. Sava ca. 1220.
AB  - У раду се разматра садржај четири јужнословенске пенитенцијалне компилације („покaјничкe књигеˮ) које садрже каноне из старих словенских номоканона – Зборника у 50 наслова (тзв. Методијев номоканон) и Номоканона у 14 наслова (Старословенскa крмчијa). То су: „Заповести светих отацаˮ из рукописа Зограф No50 с краја XIII или почетка XIV века, истоимени пенитенцијал из бугарског рукописа Руске националне Библиотеке Q.II.90 с краја XIV века, „Заповест светих отаца о Великом постуˮ из познатог Берлинског зборника No48 и „Правила светих отаца по заповести Светог и Великог Василија свима намаˮ, текст присутан у великом броју требника од краја прве половине XIV столећа. Ти састави садрже старије слојеве текста са 34 правила из старих номоканона, од којих се девет понавља. У пенитенцијалима, зависно од њихове структуре, могу се наћи групе канона које потичу из једне или обе номоканонске књиге. Њихово присуство указује на више различитих појава – једна од њих је употреба пенитенцијалног и другог сличног црквеноправног штива при преносу порука из великих и званичних књига византијске цркве у оне мање, намењене свакодневној богослужбеној (обред исповести) и црквено-судској пракси у јужнословенским епархијама и парохијама пре XIII века. Друго, изводи из старих правила посредно сведоче о ширем присуству словенских номоканонских књига у епархијама Југоисточне Европе и пре појаве Номоканона Св. Саве око 1220. године. Због слабе очуваности изворне грађе, процеси преноса текста и његовог садржаја не могу се детаљно описати. Ипак, сачувани пенитенцијали из познијег времена омогућавају да се стекне увид у старију праксу прожимања различитог црквеноправног садржаја. То указује на жанровску разноврсност ране јужнословенске књижевности и употребу различитих писаних форми приликом организовања пастирске делатности Цркве у словенским заједницама на Балканском полуострву током XI и XII столећа.
PB  - Београд : Центар за напредне средњовековне студије
T2  - Иницијал : часопис за средњовековне студије / Initial. A Review of Medieval Studies
T1  - Canons of Old Nomokanons in South Slavonic Penitentials (13th–14th Centuries)
T1  - Правила из старих номоканона у јужнословенским пенитенцијалним текстовима (XIII–XIV век)
SP  - 71
EP  - 92
VL  - 11
DO  - 10.29341/IN.11.0.071092
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16406
ER  - 

@article{
author = "Bojanin, Stanoje",
year = "2023",
abstract = "The paper considers the content of four South Slavic penitential compilations whose copies date from the late 13th and 14th centuries and contain canons from old Slavic nomokanons, the Nomokanon of 50 Titles by John Scholastikos (the so-called Nomokanon of Methodios) and the Nomokanon of 14 Titles (Old Slavonic Kormčaja). The presence of canons in surviving penitentials reveals earlier layers of the text, which testify to the interweaving of official canonic and penitential content intended for the parochial practice of Slavic dioceses before the 13th century. Indirectly, this phenomenon indicates the broader presence of Slavic nomokanon books in Southeastern Europe before the appearance of the Nomokanon of St. Sava ca. 1220., У раду се разматра садржај четири јужнословенске пенитенцијалне компилације („покaјничкe књигеˮ) које садрже каноне из старих словенских номоканона – Зборника у 50 наслова (тзв. Методијев номоканон) и Номоканона у 14 наслова (Старословенскa крмчијa). То су: „Заповести светих отацаˮ из рукописа Зограф No50 с краја XIII или почетка XIV века, истоимени пенитенцијал из бугарског рукописа Руске националне Библиотеке Q.II.90 с краја XIV века, „Заповест светих отаца о Великом постуˮ из познатог Берлинског зборника No48 и „Правила светих отаца по заповести Светог и Великог Василија свима намаˮ, текст присутан у великом броју требника од краја прве половине XIV столећа. Ти састави садрже старије слојеве текста са 34 правила из старих номоканона, од којих се девет понавља. У пенитенцијалима, зависно од њихове структуре, могу се наћи групе канона које потичу из једне или обе номоканонске књиге. Њихово присуство указује на више различитих појава – једна од њих је употреба пенитенцијалног и другог сличног црквеноправног штива при преносу порука из великих и званичних књига византијске цркве у оне мање, намењене свакодневној богослужбеној (обред исповести) и црквено-судској пракси у јужнословенским епархијама и парохијама пре XIII века. Друго, изводи из старих правила посредно сведоче о ширем присуству словенских номоканонских књига у епархијама Југоисточне Европе и пре појаве Номоканона Св. Саве око 1220. године. Због слабе очуваности изворне грађе, процеси преноса текста и његовог садржаја не могу се детаљно описати. Ипак, сачувани пенитенцијали из познијег времена омогућавају да се стекне увид у старију праксу прожимања различитог црквеноправног садржаја. То указује на жанровску разноврсност ране јужнословенске књижевности и употребу различитих писаних форми приликом организовања пастирске делатности Цркве у словенским заједницама на Балканском полуострву током XI и XII столећа.",
publisher = "Београд : Центар за напредне средњовековне студије",
journal = "Иницијал : часопис за средњовековне студије / Initial. A Review of Medieval Studies",
title = "Canons of Old Nomokanons in South Slavonic Penitentials (13th–14th Centuries), Правила из старих номоканона у јужнословенским пенитенцијалним текстовима (XIII–XIV век)",
pages = "71-92",
volume = "11",
doi = "10.29341/IN.11.0.071092",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16406"
}

Bojanin, S.. (2023). Canons of Old Nomokanons in South Slavonic Penitentials (13th–14th Centuries). in Иницијал : часопис за средњовековне студије / Initial. A Review of Medieval Studies
Београд : Центар за напредне средњовековне студије., 11, 71-92.
https://doi.org/10.29341/IN.11.0.071092
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16406

Bojanin S. Canons of Old Nomokanons in South Slavonic Penitentials (13th–14th Centuries). in Иницијал : часопис за средњовековне студије / Initial. A Review of Medieval Studies. 2023;11:71-92.
doi:10.29341/IN.11.0.071092
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16406 .

Bojanin, Stanoje, "Canons of Old Nomokanons in South Slavonic Penitentials (13th–14th Centuries)" in Иницијал : часопис за средњовековне студије / Initial. A Review of Medieval Studies, 11 (2023):71-92,
https://doi.org/10.29341/IN.11.0.071092 .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16406 .