@book{
author = "Милановић, Биљана",
year = "2018",
abstract = "Окосницу ове књиге чине сами почеци формирања канона
уметничке музике у Србији од краја XIX до почетка треће децени-
је XX века, који су контекстуализовани и проблемски сагледани у
сложеним историјским преплетима политике и културе. Први део мотивисан је потребом да се истраже и проблематизују
различити аспекти услова и околности настанка канона у
локалном контексту. Будући да је реч о значајној формативној фази
конструисања националне уметничке музике, било је неопходно
спровести шире истраживачке захвате који обухватају и временско
залеђе посматраних појава, као и њихову социјалноисторијску,
политичку и идеолошку заснованост. У том контексту, засебно
сам анализирала праксе војне музике, хорског удруживања и
музичког школства, с циљем да испитам процесе социјализације
и просвећивања, односно грађанске еманципације посредоване
музиком, те да поставим питања о повезаности музике са сферама
друштва и државе и статусу саме музике у тадашњој Србији.
Ова разматрања показала су се као корисно полазиште за про-
блемско сагледавање хорске праксе као специфичног вида колек-
тивног самоорганизовања у сфери цивилног друштва, које своје
интересе остварује кроз повезивање са сферама власти, економије
и приватног живота. Управо тај међупростор, који је имплицирао
деловање певачких дружина неједнаког утицаја и друштвене моћи,
представљао је место потенцијалног нституционалног и уметнич-
ког структурирања српске музике. С тим у вези, историзација рада
Београдског певачког друштва које се наметнуло као доминантна
хорска институција, истраживање аспеката његовог везивања за
државу, а потом и оснивања Српске музичке школе под његовим
окриљем, оцртава и простор тек настајуће музичке елите, која већ
почетком XX века постепено преузима водећу улогу у свим значај-
ним аспектима српске уметничке музике. Тако последње погла-
вље мапира њено институционално позиционирање током прве
две деценије века, али указује и на изазове њеног инкорпорирања
у структуре уметничке елите, као и на слабост још увек малог и
недовољно издиференцираног сектора уметничке музие у контек-
сту динамизације музичке културе. Ова испитивања спроведена
су кроз преглед укључивања професионалних музичара у значајне
књижевне и друге часописе и периодику, кроз огледе посвећене
музици у Народном позоришту, оснивању и раду Удружења срп-
ских музичара, као и типолошком сагледавању концертних пракси
међусобно раздвајајућих области уметничке и популарне музике. Други део књиге, који се у многим аспектима ослања на резултате
истраживања до којих сам дошла у претходним поглављима,
посвећен је процесима канонизације. И у овом контексту било
је неопходно поставити ширу историјску слику и сагледати
одређене елементе који су упућивали на настојања да се канони у
српској музици промовишу и раније, од друге половине XIX века.
Такође, паралелно или у спрези с њима, истицали су се и процеси
маргинализације, као формирања селективне културе сећања која
је обухватала различите чинове историјације и меморијализације.
У вези с тим, прво поглавље почиње разматрањем култа Корнелија
Станковића (1831–1965), које отвара питања концептуализације
српске народне песме. Овај феномен разматрам из неколико
истраживачких позиција, које упућују на српску народну песму
као ‘ендемску’, дуготрајну канонску структуру националне музике.
Иако концептуално променљива, она је чинила вредносни оквир
конструисања ‘нашег’, ‘аутентичног’ и ‘трајног’, насупрот ‘страном’,
‘туђем’, али и ‘баналном’, ‘тривијалном’ и ‘не-уметничком’, као
‘безвредном’ и ‘пролазном’. На тај начин успостављали су се
пожељни правци будућности националне уметничке музике, при
чему је позивање на српску народну песму представљало критеријум
маргинализације и/или одстрањивања појединих аутора из круга
заслужних композитора, а у исто време и дефинисања уметничке
у односу на популарну, комерцијалну музичку културу. Следствено
концептуализацији, али и различитим приступима истраживању
музичког фолклора, руковети Стевана Мокрањца сагледавам као
национални пројекат уметничке унификације српске народне
песме.
Наредно поглавље представља различите видове конструисања
канона националне уметничке музике, сагледане кроз хијерархијске
аспекте репертоара, масовне сусрете певачких дружина и
репрезентативне репертоаре у извођењу хорских ансамбала у
првим годинама по оснивању југословенске државе, закључно
с манифестацијом меморијализације Стевана Мокрањца (1923),
а укључујући и расположиве дискурсе који су их окруживали
(нпр. написи у штампи, репрезентацијски систем ефемерних
догађаја, споменице, путописи) и идеологију српства, а често и (југо)словенства коју су промовисали. Истраживачки поступак у
оба поглавља засниван на моделу Смитовог етно-симболизма и
концепта двоструког времена, што омогућава праћење раличитих
појава у контексту процеса и стратегија канонизације. Истовремено,
у оба поглавља пратим улогу појединаца и институција у
произвођењу канона, показујући да је Београдско певачко друштво
са својим представницима доминирало у односу на друге актере, те
функционисало као својеврсна академска инстанца канонизације
у недостатку професионалне музичке институције.
У завршном поглављу проучавам доприносе представника
новоформиране музичке елите процесима канонизације и питања
која указују на начине њиховог прилагођавања започетом процесу
изградње канона, као и аспектима његове трансформације кроз
формулисање естетских начела националне уметничке музике.
У том контекту сагледавам константе и променљивост њихових
нарација у написима о музици непосредно пре и после Великог
рата, показујући да је стваралаштво Стевана Мокрањца чинило
полазиште њихових интерпретација и о самом музичком фолклору
и о доприносу других аутора, што оставља простор за дискусију
о значајним и дуготрајним реперкусијама канонизације српске
уметничке музике с краја XIX и почетка XX века, коју отварам у
закључним разматрањима.",
publisher = "Београд : Музиколошки институт САНУ",
title = "Музичке праксе у Србији и формирање националног канона",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14899"
}