Нови завјет – весник новога доба и нит континуитета са књижевнојезичким наслеђем

Abstract

Преводом Новог завјета Вук Караџић је дао образац новог српског књижевног језика, са разрађеном граматичком структуром и сложеном и разноврсном речнич- ком грађом и показао како се и тако сложена материја може превести на народни језик. За потребе превода Вук је из црквенословенског језика преузео велики број лексема доводећи их у склад са законима гласовног и морфолошког развитка срп- ског језика. У раду се указује на богатство лексике која не припада народном вока- булару, на њену употребну вредност, као и на њено постојање у савременом српском књижевном језику у истом или измењеном значењу.

Известно, что Вук Караджич, основоположник современного сербского литератур- ного языка, своей реформой литературного языка прервал средневековую традицию в этой области, а также сократил употребление типов языка, представлявших его модер- низированный вариант (славяносербский и досифеевский). Однако словарный фонд на- родной речи не был достаточен для выражения сложной проблематики интелектуаль- ного творчества. С данной проблемой Вук встретился работая над переводом „Нового завета”. Для нужд перевода данного произведения он пользовался церковнославянской лексикой, о чем и сообщает в предисловии. В науке, однако, известно что Вук употребил гораздо больше „славянских слов”, чем указано в предисловии. Автор указывает на бо- гатство лексики не принадлежащей народной речи а древнему сербскому литературному языку и на то что эта лексика в большей степени и сегодня употребляется в современном сербском литературном языке.