A New Interdisciplinary Approach to the Study of the Origins of Traditional Polyphony

Abstract

The article discusses a new model of the origins of choral singing in the context of human evolutionary history. Hominid interaction with predators is seen as a crucial force in the evolution of human morphology and behaviour. Group singing and dancing, with body painting and the use of masks, are perceived as critical elements of the strategy to deter predators and to put hominids into an altered state of consciousness. In this state, humans do not feel fear and pain and are ready to sacrifice their lives for the common goal. This psychological condition is still important to many human group activities, particularly in religion and the military. The mosaic distribution of polyphonic traditions is discussed in the context of the origins of language and articulated speech.

У чланку је дат предлог новог модела порекла вокалне полифоније у ширем контексту ране људске еволуције. У уводу се разматра веза између променљивих методологија у етномузикологији и променљивих погледа на порекло полифоније. Указано је да образац дистрибуције вишегласја у географски и еколошки најизолованијим регијама света (као што су планински венци, острва, велики шумски региони и континентални рубови), сугерише могућност да полифонија није познији културни изум. Напротив, она мора бити веома древни феномен, који у најизолованијим крајевима света и даље преживљава. Биће наглашена потреба за упоредним, укршатјнодисициплинарним и мултидисциплинарним студијама у истраживањима порекла вишегласја. У потрази за пореклом хорског певања човечанства аутор предлаже осврт на најраније фазе историје еволуције људског рода. Супротно претпоставци Чарлса Дарвина (Charles Darwin), који је мислио да су се први људи развијали у окружењу без предатора, овде је показано да је интеракција с предаторима била кључни фактор који је обликовао људску морфологију и понашање. Сугерисано је да је групно певање и играње, заједно с цртањем по телу и маскама, коришћено у служби (1) одвраћања предатора и (2) стављања хоминида у измењено стање свести, „борбени транс”. У овом стању, неуролошке активности учесника се радикално мењају, они задобијају заједнички, колективни идентитет, не осећају страх или бол и спремни су да жртвују своје животе за заједнички циљ. У чланку се потом дискутује о употреби музичких ритуала с ритмичком основом као снажних средстава за индуковање стања борбеног транса у савременом друштву, посебно у сферама као што су религијска и војна. У овом стању ума, људи губе уобичајени „здрав” разум и логичко расуђивање, укључујући и инстинкт за преживљавање. Резултат тога јесте да људи у овом стању могу да ураде и екстремно алтруистичке и екстремно насилне ствари. У последњем делу чланка у први план је стављена хипотеза асинхроног настанка говора у различитим популацијама како би се објаснила тренутна мозаична распрострањеност вишегласја међу културама света. Подршка идеји асинхроне промене у артикулисани говор црпи се из више научних поља, од палеоантрополошких доказа и епидемиолошкох студија о муцању и дислексији у различитим културама, до фонолошких студија о обрасцима аквизиције међу децом у различитим регијама.