Језик претње у средњовековним покајничким књигама

Abstract

У овој студији анализиран је језик претње из три пенитенцијална састава која је својевремено објавио В. Јагић, а која у рукописном наслеђу требника српске рецензије (XIV–XV) чине целину. У једном од њих, налазе се упутства парохијском свештенству како да поступа према непослушним верницима и не прихватљивим обичајима. У тим упутствима понуђени су готови модели прила гођени усменом виду комуникације, у којима је језик претње исказиван вербално или путем ускраћивања извесних црквених обреда. Употреба језика претње сагледана је у ширем друштвеном контексту у којем су доминирале поруке есхатолошког карактера. Стога се његов друштвени значај испитује и у контексту порука апокрифних виђења оностраног света (и њима сличних састава) и визуелног језика ликовних представа Страшног суда из средњовековних цркава. Језик претње из покајничких књига сагледан је искључиво у његовој актуелној социјално-културној функцији.

This paper deals with the language of threat which is used in three penitentials written in the Serbian Church Slavonic and published by Jagić 1874 (№ 4–5, 6, 7). The texts were generally copied together in Trebniks from the 14th and 15th centuries and a signifi cant number of copies points to their importance for studying the medieval society in Southeast Europe. One of these texts – Commandments of Our Holy Father John Chrysostom on the Law of the Church – contains pastoral instructions to parish priests on a model for lecturing a disobedient believer who fails to come to church on Sundays. This model is based on three levels of warnings and reprimands which are taken from the New Testament (Matthew 18: 15–17). The primary concern is not so much saving the soul of the sinner as the need to point out the most effective ways of demonstrating and preserving priestly authority, which was constantly questioned among the laity of the Mediaeval parish.