Новија српскохрватска лексикографија

Abstract

Новија српскохрватска лексикографија, ако под новијом хоћемо да подразумијевамо међуратну и послијератну, има релативно богато исхо- диште, иако је знатно сиромашнијег насљеђа од лексикографије развије- них европских језика. Њено богатство састоји се прије свега у томе што јој је методолошка основа изграђена тако рећи још у прошлом вијеку, посебно Вуковим лексикографским радом и пројектима које су започели Ђура Даничић и Стојан Новаковић, а наставили Будмани, Ваљавец, Маретић, Броз и Ивековић, Ристић и Кангрга, Белић и други лингвисти. Методо- лошко усавршавање наше лексикографије настављено је у међуратном периоду, из којега су проистекли нови лексикографски програми. Иако глобалан, и овај преглед српскохрватске лексикографије довољно јасно указује на потребу јачања кадровске и програмске основе ове области. Резултати ће бити у непосредној зависности од друштвеног третмана ове лингвистичке дисциплине, али у великој мјери и од умјешности наших лингвиста и њихових организација у свим центрима да (наметну, односно) довољно аргументовано објасне значај ове дјелатности за развој свих наших средина и културе и науке у њима.