Међуоднос псеудосоцијативности и протосоцијативности у српском језику

Abstract

Предмет рада су псеудосоцијативне конструкције у српском језику, које се посматрају у огледалу протосоцијативности, у чију су основу положени инваријантни оформљивачи значења друштва – социјативно маркирана несингулативност и подударност семантичких улога учесника предметне ситуације – у свом градуелном остварењу. У чланку се даје кратак преглед семантичких типова псеудосоцијатива, а затим се указује на особености мањег броја псеудосоцијативних конструкција к од којих се потиснуто значење друштва темељи на социјативној конекцији аниматних учесника, која је карактеристична за семантику прототипских правих социјатива, узимајући истовремено у обзир и њихово удаљавање од супкатегоријалног показатеља равноправности учесника у датом односу.

Предметом работы являются конструкции со значением псевдосовместности в сербском языке, рассматриваемые в зеркале протосовместности, в основе которой лежат инвариантные критерии определения социативного значения – социативно маркирована неединичная квантификация и соответствие семантических ролей участников предметной ситуации – в их градуальном осуществлении. В статье дается короткий обзор семантических типов псевдосоциативов, а затем указывается на небольшое количество конструкций со значением псевдосовместности, у которых второстепенное значение совместности основывается на социативной связи одушевленных участников, характерной для прототипической семантики совместности, которую выражают собственно социативы. Наряду с этим, учитывается и отдаление конструкций со значением псевдосовместности от субкатегориального показателя равноправия участников в данном отношении.