Водич кроз Архив Српског ученог друштва : 1864–1892

Abstract

Кад је кнез Михаило 27. јануара 1864. суспендовао Друштво српске сло- весности, већ 29. јула исте године највишим књажеским указом обновио је ње- гов рад под називом Српско учено друштво. Сви чланови разних категорија укинутог друштва у истом статусу који су имали постали су чланови Српског ученог друштва. Само редовни чланови укинутог друштва, по књажеском указу, имали су правo да се у року од месец дана писаним путем изјасне Министарству просвете и црквених дела у који одсек новог друштва желе да ступе. Они који се у том року не буду изјаснили, наглашено је у указу, биће преведени у статус почасних чланова Српског ученог друштва. Међутим, поменуто министарство имало је право да се не сложи и да учини „изузеће“ од нових изабраних и старих редовних чланова који би се писаним путем изјаснили у који одсек желе да сту- пе. Кад је завршена процедура изјашњавања старих редовних чланова у који одсек Српског ученог друштва желе да ступе, Друштво је имало укупно 34 ре- довна члана, за половину мање него што их је било у Друштву српске словесно- сти. Одсек наука морални, језикословни и литерарни и Одеск наука природо- словни и математички имали су по осам чланова. Одсек наука историјски и државни имао је 17 чланова а Одсек вештина само једног члана.1 Током 1865. написан је подробан и свеобухватан пословни ред Друштва. Чланови новог друштва нису били јединствени у одређивању смера и садржаја његовог рада. Они су и политички били подвојени. Једни су припадали конзервативној групацији, која је касније организовала Напредну странку, а дру- ги будућој Уједињеној омладини, из које ће настати Либерална странка. Већину су имали људи који су водили Друштво српске словесности и који су осмислили његов научни програм. Они су намеравали да наставе раније започети посао на ширењу просвете у народу и на популарисању научних знања. Том смеру опи- рала се конзервативна групација и Правитељство, које је хтело да спречи Дру-штво у поновном покретању културно-социјалног и политичког рада. Због тога је у одредбама о Устројству Друштва изричито наглашено да је оно „научно тело“ које стоји „под надзором министраства просвете и црквених дела“, а бави се „наукама и вештинама“, али само оним које се „понајближе тичу србства“. Бављење наукама које се нису тицале српства било је искључено, што није био случај с Друштвом српске словесности. Упркос томе, СУД наставило је с радом претходног друштва и то, безмало, с истим људима који су у неколико послед- њих година играли најзначајнију улогу у друштву које је укинуто. На челу сваког од четири Одсека био је председник, кога је постављао министар просвете од тројице предложених кандидата. Заједно с председнком Друштва, Јованом Гавриловићем, чланом Државног савета, кога је на годину дана именовао кнез, четири председника Одсека чинили су Одбор (тј. Председ- ништво), који је имао и свог секретара. Број редовних чланова у Одсеку није могао бити мањи од пет, нити већи од двадесет. Дописни чланови могли су да буду само они који су живели изван Србије, а дописни и почасни нису имали право гласа, али су могли да присуствују седницама. Управа СУД за свој рад добијало је током шездесетих година у просеку око 500 дуката годишње из др- жавног буџета. Та сума била је више него скромна и њоме се, по писању Дру- штва, није могло ништа озбиљно урадити, па је молило да се сума повећа бар на 800 дуката.2 На предлог министра К. Цукића, Државни савет уз сагласност кне- за Михаила, суму од 2.800 гроша је од 1. марта 1867. „умножио још са 250 ду- ката цесарских, или 7.000 гроша пореских“.3 Кнез Михаило је исте године по- могао Друштво поклоном од 250 цесарских дуката. Ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер је 1868. поклонио Друштву 100 дуката цесарских и тим пово- дом је написао да је оно „радом својим пуним правом стекло велико признање у народу нашем, тако да нам је, вели, овдје мило звати га старијим братом посе- стриме Академије, коју у Загребу отворисмо“.4 У то време Друштво се налазило под надзором Министарства просвете, али министар просвете није био председник Друштва, као у време Друштва српске словесности. Српско учено друштво, посебно избор његових чланова, било је под већим надзором власти него што је било Друштво српске словесно- сти. Према новом устројству, оно је имало задатак да се бави искључиво наци- оналним наукама и уметношћу, а не да буде „ауторитативно место“ с којег се могу критиковати државни послови. Кад је ново друштво конституисано, наставило је с радом укинутог дру- штва. Продужило је сарадњу с многим иностраним научним и стручним уста-новама, удружењима и друштвима, као и с многим истакнутим научницима из разних земаља Европе и Америке с којима је вршило размену сопствених изда- ња. Велику пажњу, која заслужује све похвале, поклањало је прикупљању и спасавању писаних споменика (повеља, рукописних књига, преписке, мемоар- ских списа значајнијих личности) предмета уметничке вредности, сабирању различитих остатака материјалне културе, преписима докумената значајних за српску историју, а који се нису налазили само у Србији већ и ван њене терито- тије, у Млецима, Риму, Букурешту и Хиландару. У намери да све вредне руко- писе које има Србија и који доспеју у Друштво спасу од могућег пропадања, чланови Друштва су 1865. године покренули питање изградње посебне зграде Архива. Председник Друштва Јован Гавриловић о томе је, између осталог, на- писао Државном савету да је „крајње време настало да се подигне и установи један главни архив у који да се сместе сва старија акта свију надлежателства. Греота је да стара акта потруну и да иј мољци изеду. Тако акта Књажеске канце- ларије и Попечитељства инострани дела у којима се налазе важне артије јошт од 1807. и 1808. године леже на тавану праом5 покривена, а пре су била у подру- му. Акта бившег Народног суда који је пре 40 година радити почео, не могу ни да се нађу где су. Акта Главне контроле смештена су у ходнику. Чини ми се да има јошт и у Крагујевцу ак/а/та и тевтера које би требало све прикупити и ујед- но сместити“.6 Исто тако Друштво се бринуло и за књиге. Трудило се да уреди сопствену библиотеку и да је што више умножи. Због тога је молило министра просвете да нареди Државној штампарији да му бесплатно доставља сва своја издања.7 Током 1866/7. године Друштво је учинило велике напоре да што боље представи Србију и Србе на Етнографској изложби у Москви. Од првих дана свог настанка и све време касније Друштво је уживало поштовање знатног пи- сменијег дела Срба не само у Србији већ и изван њених граница. Издавачка продукција Друштва, посебно његов Гласник, наишли су на веома добар пријем код читалаца. Са свих страна од појединица, школа, различитих удружења, чи- таоница, библиотека и разноликих организација учестало су Друштву стизале молбе да им се доставе књиге које је оно објавило.8 И само Друштво је путем пренумерације, али и посредством бројних сакупљача претплате, на све стране распростирало књиге. Поред Гласника, читаоци су највеће интересовање пока-зали за књиге српских народних песама и приповетки из Босне и Херцеговине a које су сакупили Вук Врчевић и Теофил Петрановић. Највише радова које је Друштво објављивало у првим годинама свог рада било је из области историо- графије, политичке и црквене историје, образовања, али и географије и филозо- фије код Срба. У намери да унапреди научна истраживања из области национал- не историје, Одсек наука историјски и државни расписивао је конкурсе за поједине значајније теме, као што су, на пример, историја Срба и историја богу- мила. Уочавајући да је Друштво сведено највише на историографију а спремно да проширује области свог рада, 1868. констатовано је да би већу пажњу треба- ло посветити примењеној математици и логици. Занимљив је податак из 1868, да је Друштво, с намером да шири културу, замолило владу да изда налог по којем ће све механе бити обавезне да држе бар једне новине. Министарство просвете материјално је помогло СУД у издавању нардоних песама Теофила Петрановића. Охрабрен том помоћи, Одбор Друштва обавестио је министра просвете Димитрија Црнобарца да „међу књижевнике који неуморно, вешто и с довољном љубављу раде да упознају нашу земљу са страним светом“ спада и Феликс Каниц, па да би било добро ако би наша влада исказала захвалност пре- ма њему тако што „би му учинила какав новчани поклон“.9 Кад је Министарство просвете 1868. укинуло сваку забрану правописа, задовољно том одлуком Дру- штво је захвалило министру Димитрију Црнобарцу и, између осталог, написало му је: „Важност научне ствари ове по развитак народног образовања и народне књижевности у нас довољно је позната. Тиме што сте јој ви, господоине, учи- нили приступ у државне српске канцеларије и у народну школу, завршили сте борбу за победу те ствари и уједно борбу за пуну самосталност, живот и чисто- ту нашега народнога језика у књижевности.“10 Кад је Природно-математички одсек СУД 1868. године покренуо питање практичног испитивања наше земље одлучено је да се за те сврхе од владе за- тражи 5.000 гроша чаршијских. Један део тог новца био би искоришћен за изра- ду и издавање карте Србије, коју дотле нисмо имали, а она је, по цени поменутог одсека, „једна од наших најпречих потреба, јер без добре карте нема ни једна струка природних наука потребнога наслона“. Други део новца био би искори- шћен „на то да се пошље неколицина стручних људи у Подунавље, да старине што се ту на много места налазе, промотри, важније да испита и ако је могуће нацрта или фотографише и опише и да све оно, што од времена или људи стра- да, спасе“. Као област за испитивање узето је Подунавље зато „што се отуд наше старине највише на страну носе те тако за нашу земљу пропадају“.11 Захтев Природно-математичког одсека у свему је подржало и у многочему тематски проширило читаво Друштво, које се обратило Влади за помоћ уверено да је њој „врло добро позната научна неиспитаност наше земље, нарочито с гледишта природних наука“. Природно- математички одсек био је спреман да се упусти у испитивање „услова наше климе, облика земље или расположаја вода његових, или блага унутрашњости његове, или услова здравствених“, па је у допису Ми- нистарству просвете нагласило да је „читава пучина оно што има да дође као одговор на ова питања“. У закључку је речено: „Јестаственичка струка наша веома је заостала, а благостање наше земље и јавна брига о њему веома ће на лабавим темељима стајати без научног познања физичког облика, геолошког строја, климата, хемијске особине земље и последака отуда као год и свих меди- цинских и културно-философских истраживања које све ваља да се унапреди и ако не у полет доведе, оно бар из досадашњег мртвила извуче.“ За све наведене послове Друштво је молило додатну суму новца од 300 дуката цесарских за го- дину дана.12 За истраживања Природно-математичког одсека држава је за 1870. годину издвојилa 5.000 гроша пореских.13 Значајна одлука донета је 3. јануара 1869. кад су намесници одлучили да одобре Уређење Српског ученог друштва у којем је речено да је задатак Дру- штву да „обрађује и унапређује науке и уметности, а особито оне које се тичу српства и у опште јужнога словенства“.14 Тим проширењем делатности Друштву је омогућено да се бави и научним проблемима који се нису тицали само Срба и српства. Главни посао Друштва, како су јула 1869. министру просвете Дими- трију Матићу написали Јанко Шафарик и Стојан Новаковић, био је да „подиже темеље и уклања сметње науци и образованости“, што би морало да „води све- страном научном испитивању земље и народа“. Ради тога Друштво је, по ми- шљењу Шафарика и Новаковића, имало задатак да се што пре почне озбиљно „старати за највеће сведочанство разума и свести народне, за домаћу научну истраживачку књижевност“. Да би се ослободило велике зависности од Министарства просвете, Дру- штво је настојало да му се дозволи да сȃмо бира своје чланове, а да изабране не потврђује Министарство. Из истих разлога затражено је да председнике Одсека бира сȃмо Друштво, а не да од три предложена кандидата једног одабере Мини- страство. Да би били успешнији у својим пословима, чланови СУД радили су на томе да се повећа њихов број тако што ће се у његове редове вратити ранији чланови Друштва српске слoвесности. Циљ свих ових захтева био је да се Дру- штво ослободи постојећих стега и да му се омогући рад без ограничења. Сви ти захтеви усвојени су почетком 1869. године. Тада су поново постали редовни чланови СУД: Алимпије Васиљевић, Јован Драгашевић, Владимир Јовановић, Димитрије Матић, Ђура Даничић, Стојан Новаковић, Јован Ђорђевић, Владан Ђорђевић, архимандрит Нићифор Дучић, Иларион Руварац и многи други. По- сле тих промена у сва четири одсека Друштва могло је да буде 120 редовних чланова. Број дописних и почасних није био ограничен, али су сви они, без об-зира на статус, имали пуно право одлучивања о најважнијим питањима. Односи Друштва с владом Србије били су тада у главним линијама усаглашени, утолико пре што је Д. Матић био министар просвете. Тим пријемом бивших чланова Друштва српске словесности у редове Српског ученог друштва и правно и стварно окончан спор до који је избио 1864. године. Међутим, тек 13. јуна 1876. одлучено је да председника Друштва на годину дана бирају његови редовни чланови на годишњем скупу. Том одлуком Друштво се коначно ослободило ме- шања државе у његове послове. Либерална група чланова Друштва тиме је сте- кла превагу над мањинском напредњачком групацијом. Без обзира на то да ли су у потоњим годинама на чело државе били напредњаци или либерали, поме- нутом одлуком либерали су све до 1892, докле је постојало Српско учено дру- штво, за председника бирали онога кога су желели. Бројчано ојачано, а незадовољно радом који се сводио на уско научне оквире, Српско учено друштво, на предлог Историчког одсека, 1870. покренуло је питање проширивања своје делатности на области које би користиле народу и доприносиле његовом образовању. Због тога је за „ширење науке у масу и обавештавање народа популарним специјалним књижицама“ од Министарства просвете и црквених дела тражило да „одреди посебни доходак од три стотине дуката ћес/арских/ на годину“ дана. Друштво би тада „бринуло како ће између својих чланова одредити посебит комитет који би се око овога бринуо и како ће поред своје досадашње радње овој радњи особиту бригу и старање посветити“.15 Уз то, тражило је „да бар строго научна дела“ буду ослобођена цензуре. Руково- диоци Друштва, посебно Јанко Шафарик, били су рационални у трошењу сред- става и упозоравли су одсеке да не буду сувише издашни у исплаћивању аутор- ских хонорара. Иако је занимљиво и значајно, до сада нигде није речено како се Српско учено друштво односило према југословенској идеји. То питање од посебног значаја је зато што је Србима и Србији непрестано, систематски и смишљено порицано југословенско опредељење а увек је приписивано само Хрватској и Хрватима. Кад је Огњеслав Утјешеновић Острожински 1869. свој рукопис под насловом Мисли о важности, правцу и средствима унапређивања књижевности српско-хрватске понудио Српском ученом друштву да га објави, о том есеју, написаном у духу југословенства, своје мишљење поднели су минстру Дими- трију Матићу Јанко Шафарик и Стојан Новаковић. О рукопису су имали повољ- но мишљење. Написали су да у њему има „многих тако знатних ствари и толико добрих страна, да је на сваки начин знаменит и сваке пажње вредан. У њему има веома практичних предлога и врло корисних мисли за које би било што већма желети да се шире и хватају корена по народу нашем“. Посебно су похвалили начин којим је текст написан зато „што је то жив, прост,16 готово рекав досите- јевски језик и стил“. Оцену су завршили закључком да је Друштво препознало интересантност текста, па је одлучило да га препоручи министру Матићу нагла- сивши да би било добро „и по наш народни глас и симпатије у југословенству (којему би ова књижица нарочито доста донела) и по унапређење нашега зане- мареног обрта књижевног да се та књижица овде наштампа“.17 Министар Матић уважио је оцене Шафарика и Новаковића па је одлучио да Утјешеновићев текст штама Друштво средствима правитељства, што је оно 1869. године и учинило.18 Да је СУД било југословенски опредељено потврђује и чињеница да је оно 1871. године покренуло иницијативу „да се заједничким силама и са зајед- ничким договором свију југословенских учених друштава изда један ‹Општи научни речник на српско-хрватском и бугарском језику›“. У позиву за израду таквог речника наглашено је да се на том „научном раду могу први пут уједини- ти свеколике југословенске научне силе“. Позив на сарадњу упућен је Југосла- венској академији знаности и умјетности у Загребу, Матици српској, Матици словеначкој у Љубљани, Матици далматинској у Задру и Бугарском књижевном друштву у Браили.19 Крунски доказ да је СУД било југословенски опредељено налазимо у представци председника и секретара Друштва упућеној министру просвете 26. септембра 1872. године с молбом да се Друштву повећају средстава због разгра- натих послова. Ако та средства не буду повећана, наглашено је да Друштво неће бити у стању да испуњава своје задатке. Затим је речено: „Ми упућујемо наро- чито на политичку потребу наше конкуренције с Академијом југославенском /.../ која има на расположењу седам пута више /средстава - В. К./ него ми, па није чудо, што нас може претећи.“ А због чега не би смела да их претекне, образло- жено је на следећи начин: „Ако дакле висока влада /.../ може још штогод по овој ствари учинити, ако није доцкан, или ако не буде, по чему год немогућно, пот- писани у име одбора Српског ученог друштва, моле да би се штогд по тој ствари учинило. Тога ради прилажемо уз ово писмо 40 ком/ада/ штампане представке за Скупштину, с тим, да је у њима, ради политичких разлога, изостављен део, у ком се говори о томе да Хрвате не смемо пустити преда се у културном раду око образовања централне тачке југословенске.“20 На основу цитираних делова представке никакве сумње нема да је СУД било југословенске оријентације и да се залагало за то да средишна тачка југословенске политике буду Срби и Срби- ја, а не Хрвати и Хрватска. Да је СУД било прожето идејом југословенства доказује и чињеница да је оно 1883. једногласно прихватило позив Југославенске академије21 „да се поје- дина научна и књижевна друштва на словенском југу (преко својих изасланика) а тако исто и поједини књижевници и стручни људи састају повремено на ра- зличитим мjестима наизмjенце“. СУД је похвалило ту иницијативу и одговорило је да увиђа да ће такви састанци моћи да буду веома корисни, „ако се њима буде управљало као што треба“.22 Кад је хрватски бан Куен Хедервари марта 1885. забранио одржавање таквог састанка у Загребу, СУД је одлучило да га одржи у Београду августа 1886. године. Циљ тог састанка био је „да се личним познан- ством и заједничким договором утре пут сложноме напреднијем развитку оних грана науке и књижевности, којима се сада баве учена и поједина стручна књи- жевна друштва у Срба, Хрвата, Бугара и Словенаца.“23 Због српско-бугарског рата, који је избио 1885, тај састанак није одржан. Велики број хрватских науч- ника, који су изабрани за дописне чланове Друштва (Ф. Рачки, В. Јагић, Љ. Гај, Ф. Курелац, И. И. Ткалац, Б. Шулек, И. Кукуљевић, Ф. Кухач и други) потврђу- је да је оно било спремно на сарадњу, да се залагало за слогу и јединство са Хрватима. Од самог оснивања и много година касније, подељено на либералну и конзервативну групацију, Друштво је било обузето питањем: да ли му је ду- жност да се бави само науком или треба да ради и на њеном популарисању. Либерална групација, коју су предводили Владимир Јовановић, Алимпије Васи- љевић и Стојан Бошковић, залагалa сe за то да Друштво треба да ради и на популарисању научних резултата. Конзервативна групација, чији су најистакну- тији представници били Стојан Новаковић и Милан Кујунџић Абердар, били су против популаризације. Кад су октобра 1875. на управу државе, уместо напред- њака, дошли либерали и у СУД су они имали превагу, утолико пре што је Бошко- вић постао министар просвете. У том својству он је одбио да поднесе предлог о постављењу новог председника Друштва кад се због болести с тог места пову- као Шафарик. Написао је 22. децембра 1875. да не само председника већ и пот- председника Друштва треба да бирају његови чланови на главном годишњем скупу. На том скупу чланови Друштва су баш њега изабрали за новог председ- ника, али су и сви каснији председници (Ђура Даничић, Јосиф Панчић, Влади- мир Јовановић и Нићифор Дучић), све док је постојало Друштво, били они које су на том положају желели да имају либерали. У поменутом писму од 22. децембра министар Бошковић изнео је мишље- ње да не треба држава да буде тутор Друштва и да га само она издржава. Пре- дложио је да Друштво у својим редовима, осим научника и књижевника, треба да има и људе који „би материјалном жртвом и прилозима хтели стећи себи име оснивача и помагача /.../ Тако би се можда дала лепа прилика да се у свеснијем делу народа обрати већа пажња према Друштву, да се пробуди у публици жеља и воља за учешћем у друштвеном раду, да се добију већа материјалма средства услед тога прикупи јача умна снага за унапређење великих друштвених задата- ка“.25 Бошковић је предложио да се „сваке године обзнањује по једно или према могућности и потреби и више награда за угледнија научна и књижевна дела, било да су израђена по нарочитом позиву Друштва или личним предузећем по- јединих писаца“. Осим тога, Бошковић је сугерисао да Друштво треба да разми- сли и о томе како да ступи у тешње везе с осталим српским и јужнословенским друштвима и „да се озбиљније и сложном снагом поради на књижевној заједни- ци и просветном напретку свега нашег народа“. Покушај да се избором дародаваца за почасне чланове Друштва побољша његов финансијски положај, није уродио жељеним плодом. Послови и обавезе Друштва непрестано су расли а новчана средства нису била довољна ни за под- миривање најнужнијих потреба. Због тога је Јосиф Панчић, нови председник Друштва, 20. јуна 1879. молио министра просвете да законодавна власт одобри Друштву државну помоћ од 24.000 динара годишње. Без те помоћи, написао је Панчић, „С[рпском] у[ченом] друштву није могућно више ни да врши оне по- слове који му се сами јављају, а камо ли да подстиче нову радњу и да одговори позиву свога новог уређења.“26 Држава није удовољила том захтеву Друштва. Почетком 1883. Друштво je располагало сумом од само 15.283 динара.27 Озбиљне несугласице између либералне и конзервативне групације чла- нова Друштва избиле су кад је оно, на основу Уређења СУД од 3. јануара 1869. и његових измена и допуна од 27. маја 1878. образовало 1883. године нов, пети одбор за ширење науке и књижевности у народу.28 Против такве одлуке оштро су иступили конзервативни чланови, међу којима су се највише истицали Кујун- џић и Новаковић. Они су се свим силама „трудили да ограниче практични зада- так, који је супротна страна наметала Друштву, и да истакну научни карактер Друштва; али им то ипак није пошло сасвим за руком“.29 Кад је 30. јануара 1883. године Владимир Јовановић изабран за председника Друштва конституисана је управа петог Одбора и одређен је програм његовог рада. Његов основни задатак био је „да шири у народ науке које су потребне за друштвени и народни развитак и напредак“. Као министар просвете Новаковић је 1883. године30 тражио од Друштва да га обавести „којим средствима и како мисли подмиривати трошкове који су потребни за вршење радње тога Одбора“. Кад му је Друштво образложило која средства ће користити пети Одбор за своје активности,31 незадовољан одговором Новаковић је 3. маја 1883. године написао Друштву: „Пошто је пак управа Срп- ског ученог друштва с одобрењем скупа узела као задатак друштвени што зада- так друштвени није, и пошто је тиме услед тога и кредит који је државним бу- џетом одређен, распоредила противно друштвеном Уређењу и противно наредби закона о буџету од 1. јануара ове године, то сам на основу члана 2 Уређења Друштвеног и на основу члана 1 Закона о уређењу Министарства про- свете и црквених послова од 14. јануара 1880. решио позвати Управу Српског ученог друштва, да своју радњу доведе у склад са својим Уређењем, и да новцем датим Српском ученом друштву од стране државе располаже по одредби закон- ској. У исто време јављам управи да јој се државна помоћ Српском ученом дру- штву неће исплаћивати пре него што се радња друштвена с Уређењем и закон- ском одредбом о помоћи у потпуну сагласност не доведе.“32 И кад је Новаковић престао да буде министар просвете, заступник тог министарства, иначе мини- стар правде, Ђ. Р. Пантелић, 17. јануара 1884. тражио је од Друштва да му јави „да пети одбор не постоји“, пошто за њега и његов рад нису обезбеђена сред- ства. Чим добијем такав одговор, написао је Пантелић, „ја ћу одмах дићи ону забрану, која је мојим претходником стављена на ону државну помоћ, која је на друштвену радњу од државе одређена“.33 Било је очигледно да је напредњачка влада одлучила да финансијским уценама присили Друштво да ради онако како су то желели Стојан Новаковић, Милан Кујунџић Абердар и њихова конзерва- тивна групација. Ту уцену напредњака, због које је Друштво у свом раду запало у озбиљну кризу, Владимир Јовановић довео је у најтешњу везу с Бонтуовом афером.34 О томе је у својим Успоменама написао: „У ‹Гласнику Српског Ученог друштва› био је предан јавности ‹Статистички преглед привредног и друштвеног стања Србије›, па уједно и преглед нашег финансијског стања, очајно уплетеног гре- шним погодбама и рачунима ‹напредњачке› владе с Бонтуом, као заступником ‹Генералне уније› у Паризу, која је ускоро банкротирала, те нанела огромну ма- теријалну штету нашој држави. Уз то се у Двору и у влади сазнало, да се у мојим рукама налази и копија Завацковог35 повереног извештаја руском конзулу Пер-сианиу о бакшишима, којима је Бонту био задобио концесије за грађење и ек- сполатацију српских железница. Бојећи се да ја и тај извештај не предам јавно- сти, интересовани чланови владе довили су се да се атаком на ‹Управу Српског Ученог Друштва› уопште, и на моју личност посебице, побију веру у истини- тост поменутог ‹Прегледа у Гласнику Срп. Ученог Друштва› о очајном финан- сијском стању нашем, па тиме уједно унапред осумњиче и садржину Завацковог извештаја о Бонтуовим бакшишима, ако би се тај извештај јавности предао, те њиме изложили јавној осуди име краљевог ујака пуковника Катарџије, и имена чланова владе и скупштинара као грешних прималаца Бонтуових бакшиша. Ето у чему је тајна систематског гоњења, које је влада била предузела против члано- ва ‹Управе Срп. Ученог Друштва›, стварајући им кривице и парнице, особито мени лично“. Читава ова афера имала је широког одјека у јавности, у српској и аустријској штампи, али је, наглашава Јовановић, „на крају крајева судском пре- судом председник ‹Срп. Ученог Друштва› признат и проглашен за невина.“36 Због упорног одбијања Министарства просвете да финансира Друштво док се не реши питање петог одбора, Друштво је 30. јануара 1884. било прину- ђено да обавести Министарство да обуставља рад петог одбора и да сматра да он и не постоји докле се за његов рад не обезбеде средства.37 Тиме је ово питање окончано и Друштво је добило средства која су му буџетом била одређена. Ме- ђутим, присиљено на обустављање рада петог Одбора, Друштво није било спремно да одустане од својих намера да шири науку. У председничком говору одржаном на скупу Друштва Јовановић је нагласио да је оно својим статутима обавезно „да обрађује и шири науку“, да је у науци „и наш народни спас; али науци која је доступна свим духовима и служи напредном развитку целокупног народа, а не остане затворена у кругове у којима би постала монопол неколици- не“.38 Знатна пометња у Друштву догодила се почетком 1884. кад се поставило питање неуредног долажења редовних чланова на друштвене састанке. У члану 8. Уређења СУД речено је да „Редовни чланови, који престану учествовати у раду на задатку друштвеном, а то покажу и тиме што без довољних узрока три пут једно за другим на редовне састанке друштвене не дођу сматраће се да исту- пају из броја редовних чланова и у том случају увршћују се у почасне чланове.“ Зато што је због неуредног долажења на заказане радне састанке посао Друштва био успорен и отежан, управа је замолила све редовне чланове који нису дола- зили на састанке да се, у што краћем року, писаним путем изјасне хоће ли убу- дуће долазити на састанке или су спремни своја места да уступе „млађим сна- гама“, а сами буду преведени у статус почасних чланова.39 Већина чланова је оправдавала своје изостанке заузетошћу редовним пословима и обећавала је да ће убудуће бити у Друштву активнија. Али, било је и оних који су пристали да буду преведени у статус почасних чланова. Занимљива је и веома оштра реак- ција на овај допис управе иначе веома вредног и на разним пољима изузено активног Владана Ђорђевића. Допис управе оценио је као „грозну претњу“, па је у иронији написао да је он настао из следеће побуде: „наша наука и књижев- ност тако је срећна да су ето приспеле многе млађе научне снаге, које не могу да се развију само зато, што им ми, лењи старци, који никако не долазимо у седнице, запремамо место. Истина, ја би се од те пресуде могао бранити мојим крштеним писмом, из кога би Управа могла видети да ми је тек настала четрде- сета година живота, да сам дакле тек настао у оно доба, када почиње прави озбиљни научни рад, али ја то нећу, јер кад помислим да има већ 23 године како се у јавности бавим књижевним и научним пословима, ја морам признати да Председништво Српског ученог друштва има право и могу га уверити да ћу ја бити најсрећнији ако каквој млађој и бољој снази уступим моје место у Ученоме друштву“.40 По приспелим одговорима и због критике на који је наишао члан 8. Уређења СУД, та одредба била је укинута. Измењен је и члан 11, по којем су, по Уређењу из 1869, право гласа имали и редовни и дописни чланови. Сада су то право имали само редовни чланови. Чланом 14. одређено је да само редовни и дописни чланови, а не и почасни, бесплатно добијају све што објави Друштво. Чињеница је да је првом половином осамдесетих година велики део чланства био „сасвим равнодушан према пословима у Друштву или је нарочито избегавао да у њима учествује. И једно и друго сведочило је не баш о здравом стању у Друштву.“41 Међутим, у то време кад је Друштво запало у кризу, било је и његових вредних чланова који су итекако бринули о његовом угледу и трудили се да га ојачају не само у Србији већ и ван њених граница. О томе сведочи предлог Јо- вана Жујовића поднет 1885. године Одсеку природословном и математичком да Друштво покрене један часопис у ком би били саопштавани српски научни ра- дови на страним језицима. У образложењу тог предлога речено је да би тиме „свеза, које Српско учено друштво већ има са неким страним ученим друштви- ма, постале што узајамније и стварније; да би се такве свезе што више разгра- нати могле; да би наши радови и страним научењацима до знања долазити мо- гли; да би се страни свет обавештавао, колико се у српском народу развијају науке, књижевност и уметности; да би тако, српски народ узео већег удела у општој култури.“ Предвиђено је да текстови буду штампани на енглеском, фран- цуском, немачком и италијанском језику, да часопис излази периодично, „како би се тиме осигурала веза и размена књижевних издања са већином страних стручних друштава“. Редакцију часописа чинили би предсетавници свих посто- јећих одсека Друштва. Тако образложен предлог Одсек природословни и мате- матички усвојио је једногласно и упутио га је управи Друштва с молбом да се о њему изјасне и остали одсеци.42 Међутим, тај предлог није реализован, вероват- но због тога што Друштво, у учесталим сукобима с Владом, није имало снаге а ни финансијских средтава да га оствари. Кад помињем спорове унутар Друштва и сукобе с владом навешћу и неке конкретне примере. Пре но што је постао министар, Кујунџић је 1885. године дошао у озбиљан спор с председником Друштва Владимиром Јовановићем. Спор је избио око тога да ли је Јовановић за неке своје радове објављене у Гла- сницима Друштва, у време кад је Кујунџић био његов секретар, примио мање или више хонорара него што му је припадало. Кујунџић је тврдио да је Јовано- вић примио 1.235 динара више него што му је следовало, а Јовановић је тражио да Кујунџић то и докаже. У све се умешало и Министарство просвете. Од Кујун- џића је тражило доказе о томе колики хонорар је као секретар Друштва исплатио Јовановићу. Ако тих доказа не буде имао, запретило му је да ће спорну суму морати да плати из сопственог џепа.43 Суд је у том спору ослободило Јованови- ћа „сваке кривице, и онда кад га је Кујунџић тужио за дуплу наплату хонорара и за клевету“.44 Сукоби су настављени и кад је министар просвете и црквених дела био Милан Кујунџић. У спору с либералним представницима СУД Кујунџићу се као министру указала прилика да се обрачуна са својим противницима. Између осталих, на мети му се нашао Јован Бошковић, секретар СУД и професор Вели- ке школе. Разлог за обрачун с Бошковићем био је тај што је своје службене из- јаве Друштво објављивало у опозициомом радикалском листу Одјек, који, по оцени Кујунџића, није имао „никакве свезе ни са науком ни са службеношћу“. Пошто тај лист, по Кујунџићевом мишљењу, својом садржином и својим усме- рењем „каља име објективне науке и добар глас савесног чиновника“, а Бошко- вић у њему оглашава службене изјаве Друштва, и упркос упозопрењима надле- жног министасрства не престаје то да чини, министар је одлучио да га, на основу Закона о чиновницима грађанског реда, „за овакво несавесно понашање казни губитком тромесечне плате, у корист државне касе“.45 Ту министарску одлуку поништио је Државни савет.46 Кујунџић се није задовољио само кажњавањем Јована Бошковића. Око- мио се и на читаво Друштво. Под његовим притиском Јовановић се повукао с положаја председника, па је Друштво водио потпредседник Нићифор Дучић. Кујунџић је тврдио да Друштво обмањује „суд и надзорну власт“.47 Најпре је 13. маја 1886. Друштву ускратио државну помоћ и од тог дана његовом благајнику и секретару укинуо је плату. Наредио је да се обустави бесплатно шгампање Гласника, на шта је Друштво имало законито право. Потом је једна комисија Министарства просвете дошла до закључка да је управа СУД на више начина финансијски оштетила Друштво. Због тога је Кујунџић 27. марта 1887. године наредио да се против управе Друштва, председника Владимира Јовановића, пот- претседника Алимпија Васиљевића, секретара Јована Бошковића и чланова управе Симе Лозанића и архимандрита Нићифора Дучића покрене грађанска парница. Због „некоректног управљања Друштвом“ разрешио је дужности ње- гову управу и на чело Друштва поставио је привремени одбор48 са задатком за- датак да прими кључеве зграде и касе, да преузме рачуне Друштва и попише књиге библиотеке и грађу архива с обавезом да књиге и документа буду предати у међувремену основаној Краљевској српској академији.49 На крају те наредбе министар је написао: „Ако Управа Српског ученог друштва не би хтела предати кључеве, то да се ови одузму преко полицијске власти.“50 Управа Друштва није правила никакве проблеме при предаји кључева, па је све обављено без асистенције полиције, али је на свом састанку одржаном 31. марта 1887. одлучила да се огради од неких ставова изречених у министровој наредби о суспензији. У Огради је најпре наглашено да је СУД настало „закони- тим путем, па још и сада постоји као законита установа. Стога се и не може са његовим имањем располагати без његовог знања и одобрења. Требало је сазвати главни скуп друштва, па њему предати ту министрову наредбу, а не управи, којој је поверено друштвено имање да га чува, а не да га предаје“. Управу Дру- штва посебно је погодио закључак министра у којем је речено да је разрешава дужности због „некоректног управљања“, па је због тога у Огради написала: „Управа није постала каквом министарском наредбом, него избором главнога скупа друштвеног, који је једини властан да мења своју управу. А што се тиче оне мотивације тога решења, као да се управа ‘разрешава за некорекtно уpра- вљање’, управа ова изјављује, да у њеном раду нема никакве ‹некоректности› и протестује противу таке незаслужене карактеристике њеног рада.“ На крају је речено: „Овом оградом управа скида са себе одговорност, ако би је било, за из- вршење ове министарске наредбе.“51 Кујунџић се није обазирао на примедбе управе СУД, па је привремени одбор одмах започео да спроводи његове наредбе. Кад је у том послу далеко одмакао и скоро га привео крају, дошло је до суштинског обрата. Нови министар просвете Алимпије Васиљевић је 25. јуна 1887. разрешио привремени одбор СУД и наредио да његова бивша управа као једини законити представник, „по- ново предузме друштвене послове и доврши оно што је остало недовршено“. Од Јована Бошковића, секретара Друштва, тражио је да одмах позове његове одбо- ре „којима је ред да изберу нове председнике да они то што пре учине и тиме управу попуне“. У исто време наредио је да се Друштву стави на располагање новац који му је државним буџетом био намењен и да му се врате просторије, архива, библиотека и каса.52 После те охрабрујуће одлуке министра Васиљевића, која је пробудила наду члановима СУД да ће за њих и њихов рад наступити бољи дани, брзо се испоставило да је било само питање времена кад ће и на који начин Друштво бити укинуто. О томе сведоче речи Владана Ђорђевића, новог министра просве- те и црквених дела, које је 13. маја 1888. у једном допису упутио управи СУД. На самом почетку дописа Ђорђевић је нагласио: „Положај Српског ученог дру- штва постао је у последње време неодређен у толиком степену да није било потпуне извесности ни у питању самога постојања његова.“ Наиме, више месе- ци, од половине фебруара до средине маја 1888, држава је престала да финан- сира Друштво, па је њен персонал остао без плате. Без средстава Друштво није могло ни да отпрема нити да прима књиге са стране. Друштвене просторије није имао ко да одржава, да их чисти и чува „ствари од квара и крађе“. Рад управе био је сведен на најмању меру. Она није могла, нити је имала разлога да сазива скуп, тј. скупштину, јер, написала је министру, „шта би му рекла на питање: како стоји са Друштвом?“ Почетком јула министар Ђорђевић тражио је од Друштва да у складу с одредбом 31. члана закона о Српској краљевској академији своју библиотеку и збирке преда Академији.53 На захтев ректора Велике школе Све- томира Николајевића Ђорђевић је 13. октобра 1888. наредио управи Друштва да „услед неодложне потребе“ што пре, „а најдаље за три дана“, испразни просто- рије које користи и уступи их Великој школи, јер су њој потребне као слушао- нице.54 Изненађено и увређено оваквим захтевом министра и ректора Велике школе, председник Н. Дучић написао је Николајевићу да Друштво заслужује „мало призрења“, јер, нагласио је, Друштво „је од 1863. гостољубиво примало у свој стан: Чупићеву задужбину, Археолошко друштво, Музеј, Професорске испите, Научну академију, Одбор за издавање Вукових дела, различне друге одборе, па и сама предавања Филозофског факултета Велике школе за неко вре- ме. Њему је сад 48-ма година, те је по томе једна од најстаријих научних уста- нова у земљи. Оно има и својих заслуга за српску науку и просвету. С тога се тврдо надам, да нам у новој уставној ери, неће први посао бити тај да чланови овог Друштва, може бити и с помоћу материјалне силе, избацују на улицу: дру- штвена издања и друге књиге и збирке, касу, архиву и осталу покретну имовину његову; и то баш онда кад Друштво ради на новом уређењу и даљем опстанку свом“. Не знајући куда да се сели и шта да чини, Друштво је молило министра да одгоди извршење ове нимало пријатне и понижавајуће наредбе.55 Због свих непријатности које су снашле Друштво после оснивања Акаде- мије, Јован Бошковић је на годишњем скупу, држаном 29. децембра 1888, под- носећи извештај о трогодишњем раду, написао да се Друштво налазило у таквим приликама „као да је на нашу земљу наишла нека туђа инвазија“. Током тог наступа Бошковић није никога штедео. За тадашњу просветну политику рекао је да је била таква „да ће је бољи синови ове земље само с тугом и болом споми- њати“. Веома критичан био је према највишим органима власти, које је оценио као обесне и свирепе а партијски искључиве. Циљ власти, по исказу Бошковића, био је да оснивањем Академије награди са 100 дуката годишње награде своје једномишљенике, а када су ти исти људи управљали Друштвом, у њему је вла- дао неред.56 Кад је министар просвете, у жељи да реши питање статуса СУД, замолио Академију да о томе изнесе своје мишљење, Академија се изјаснила против његовог укидања. Сматрала је да Друштво треба преустројити зато што је сада она по закону била дужна да се бави науком, којом се дотле бавило Друштво. После тога министар се обратио Друштву захтевом да му у што краћем року поднесе „образложену представку“ о његовим потребма.57 Захвална због иска- зане бриге за судбину Друштва његова управа написала је министру: „Заиста, част и углед, интерес и потреба отаџбине, не ишту да се једно научно друштво, коме је 47 година како обрађује српску науку тако да је стекло лепа гласа у уче- ном свету и себи и своме народу (нема академије, нема научника, који пишући о Србима не наводи друштвена издања; па и данас, све научне академије шаљу овом Друштву своје списе непрестано) и које није нарочно укинуто, било указом као што је постало, било законом ‒ осуди на нерад с тога, што већ две скупшти- не58 не дођоше дотле да гласају за државни буџет, у који беше наново стављена и помоћ Српскоме ученом друштву. А тако ето мисли и Кр. научна академија.“ После ове изјаве Друштво је замолило министра да издејствује ванредну помоћ од 3.000 динара за плате и канцеларијске трошкове и да нареди да се, као и ра- није, Гласник штампа бесплатно у Државој штампарији, јер је Друштво имало много рукописа за чији „су откуп издане знатне суме“, па је велика штета да они не буду објављени. Чим се удовољи тим молбама управа Друштва обећала је да ће „наставити свој рад и за 14 дана сазвати скуп, пред који ће изнети не само извештај о књижевном раду и материјалном стању, као и делимичну обнову управе, него и питање о будућем уређењу и сталним потребама Друштва. Исход таког већања поднеће се г. министру на даљи поступак, односно да изволи изра- дити за њ највишу потврду“.59 Министар Ђорђевић био је сагласан са ставом Српске краљевске акаде- мије и с мишљењем управе СУД да би био користан даљи опстанак Друштва, али да је потребно да се оно преустроји због тога што је основана Академија. Пре но што Друштво буде преуређено на „сталној законској основи“, Министар- ски савет одлучио је да удовољи његовим захтевима и тиме му омогући даљи рад. Због тога је Друштву, од маја до 1. новембра 1888. одобрена помоћ од 3.000 динара а Државној штампарији наређено је да Гласник штампа о државном тро- шку. Кад је о тим одлукама обавестио Друштво, Ђорђевић је замолио његову управу „да изволи одмах приступити проучавању и израђивању свих правила и предлога, којим би се могли стално регулисати сви односи Српског ученог дру- штва.“60 На тај захтев Друштво је доставило Министарству просвете Предлог за- кона о Српском ученом друштву. У првом члану Предлога предвиђено је да Друштво и даље добија годишњу државну помоћ, бесплатан стан61 и повластице које је имало при штампању књига у Државној штампарији. Другим чланом предвиђено је да каса, Архива, Библиотека, Стовариште књига и збирке, као и све покретно имање остану у поседу Друштва. Због те одредбе Друштво је тре- ћим чланом Предлога тражило да се брише 6. и 31. члан закона о Српској кра- љевској академији. Шестим чланом закона предвиђено је „да ће се ширењем науке и уметности бавити посебна удружења којим ће Академија бити готова да пружи заштиту и помоћ, а која ће моћи добивати државну помоћ тек пошто државна власт саслуша Акаемијино мишљење о томе“. Било је јасно да се ДСС припремало деградирање „на удружење за ширење науке и уметности и потпа- дање под надзор С. К. Академије“.62 Законским чланом 31. предвиђено је да „све повластице и имање Српског ученог друштва“ постану власништво Академије. Уз Предлог закона Министарству просвете достављени су и Разлози због којих ваља одржати Српско учено друштво. Ти разлози су: „1. Да се види, да смо ми науку почели обрађивати не од лане, него још од г. 1841, дакле пре осталих Јужних Словена. 2. Да смо је од то доба непрекидно гајили. Резултат тога рада су стотине већих књига (Гласник I одељка 67, II одељка 15, у рукопису 10 књига, других издања 8, свега 100 књига). 3. Што је рад Ученога друштва стекао имена и гласа, не само у српству него и у научном свету културних народа у опште и то како Друштву и његовом органу тако и отаџбини Гласниковој. 4. Што је то дело блаженопок/ојног/ кнеза Михаила. 5. Међу почасним и допсиним члановима има научника првога реда у свету. Они су изабрани до свога века.63 Њима би било криво, кад би се они ли- шили те заслужене почасти, па ма то било где. Они би у напредак морали захва- лити на свакој почасти, која би долазила из Србије, јер се може укинути. 6. Шта значи не укинути Учено друштво, а одузети му државну помоћ, повластице при штампању, бесплатан стан и све имање његово, па предати На- учној академији? 7. Учено друштво би се реформисало. Академија би била: највиши науч- ни завод, пионир науке и државни главни орган за науку. А Учено друштво по- стало би обрађивач и унапређивач српске науке и популаризатор науке у опште. 8. 16 академика, па и 25 мало је посленика за науку, јер наши књижевници не могу ни половину свога времена посветити науци, прву половину одузима им њихово редовно занимање. По томе 16 академика значи 8 целих. А Учено дру- штво има сада 90 редовних чланова, од којих су половина прави књижевни рад- ници. Не би било ни мудро ни патриотски њих осудити на књижевни нерад, не дати им никаква књижевна средишта, отерати их може бити на политичко поље.“ Суочено с чињеницама да може једноставно бити укинуто, СУД тражило је начине да се његов положај реши што безболније и са што мање штете како за науку, тако и за сопствено чланство. Због тога је питање шта треба учинити с Друштвом стављено на дневни ред његовог скупа одржаног 14. маја 1889. годи- не. Закључак скупа у својој основи сводио се на поменути Предлог закона о Српском ученом друштву и на образложене Разлоге због којих ваља одржати Српско учено друштво. Да би Друштво и даље могло да обавља своје задатке скуп је тражио да му се, као и раније, одреди стална државна помоћ од 15.300 динара. Следећим речима образложено је зашто Друштво не треба укидати: „Српско учено друштво, као најстарије научно друштво у Срба, и у опште на словенском југу, жели да остане и даље у своме дојакошњем својству и задатку. Оно, ослањајући се на своје уређење, на свој дојакошњи научни рад, многоброј- ност својих чланова, своје првенство на научноме пољу и услуге учињене срп- ској науци и просвети уопште, не може пристати да буде сведено на просто књижевно друштво. Њему нису на сметњи нова научна или књижевна друштва, која су, или која би поникла у нашој краљевини, као: Лекарско друштво, Архео- лошко друштво, Научна академија итд.“ Скуп је осудио намеру да Друштво буде лишено имовине тако што ће она бити предата Академији. О томе је речено: „У нас нема конфискације добара, нити извлашћивања, осим по закону о експро- пријацији /.../ А Ученоме друштву хтело је да се одузме, за живота његова, све имање његово и све повластице /.../“64 После вишегодишњих прегањања о питању опстанка или укидања СУД министар Андра Николић, један од првака Радикалне стране, 9. марта 1891. по-нудио је предлог закона о решењу тог болног питања. Предлог је подразумевао стапање СУД с Академијом под условом да Друштво изабере осам својих чла- нова за чланове Академије. Сви остали чланови Друштва (редовни, дописни и почасни) постали би почасни чланови Академије. Имовине обе установе биле би спојене и припале би Академији. Академија би могла да има највише 34 члана. Предвиђено је да процедура спајања двеју установа мора да се обави током 1991. године. Кад је овај предлог закона понудио СУД министар је замо- лио његову управу да му јави да ли она „може дати свој драговољни пристанак на оваку измену, која се сад пред педесетогодишњицу друштвену уноси у Срп- ско учено друштво, не с намером да се оно заустави у свом толикогодишњем корисном раду, него с једином намером да се и оно уздигне на виши ступањ и да се са што више користи за српску науку и уметност прикупе све српске науч- не снаге на сложан рад и славу отаџбине“.65 И Академија и Друштво прихватили су предлог министра да се обави њихово спајање. Управа Друштва је свој пристанак министру образложила сле- дећим речима: „Целим тим предлогом вашим учиниће се велика услуга нашој молој отаџбини: лећи ће четворогодишњи раздор и противност између наших научних друштава; загладиће се неправда која је нанесена старијем друштву после његова полувековног обилатог рада, на који се данас позива сав научни свет европски, кад год што пише о нашем народу; видеће се да заслуге најста- ријега представника науке на словенском југу, наша краљевина не награђује деградовањем, понижењем и одузимањем имања, него да оно беше тренутно нерасположење неких само личности; даће се један леп пример више да у нас има трпљивости и слоге на пољу научном, просветном и патриотском, а то ће бити уједно и јав да ће се и на другим пољима мало по мало ући у мирнији, правилан и сталан ток ствари; најпосле надамо се да ће Срп. краљ академија за науке и уметности, оснажена довољним бројем свежих снага, слошки и из пу- нога, моћи да уради и више од старога друштва, како на унутрашњем тако и на спољашњем задатку свом и да ће, очувавши првенство међу сличним установа- ма братских нам народа, знатно припомоћи да се одржи па и умножи важност и углед српскога племена међу балканским народима.“66 После те изјаве Српско учено друштво је на свом скупу држаном 15. но- вембра 1892. године изабрало следећих осам својих чланова за чланове Акаде- мије: Јована Бошковић, Стојана Бошковић, архимандрита Нићифора Дучића, пуковника Јована Мишковића, Владана Ђорђевића, Милана Јовановића, Јована Авакумовића и Јована Туромана. Кад је реч о тим изборима занимљиво је, и то треба нагласити, да није случајно што Владимир Јовановић, један од највиђени- јих и најактивнијих чланова Друштва, који се залагао за оснивање академије и универзитета, није постао члан Академије. Разлози за то нису научне, већ поли-тичке природе.67 Читава процедура која се тицала спајања Академије и СУД окончана је 22. децембра 1892. године. На крају треба рећи да је СУД испунило задатке због којих је било осно- вано. Оно је у свему наставило и разгранало послове које је започело Друштво српске словесности. Окупило је у своје редове све значајније истраживаче и створило научни кадар који је у Србији заорао дубоку бразду у многим научним дисциплинама. Иако је распoлагало скромним средствима, резултатима свог рада стекло је леп углед не само у земљи већ и у иностранству. Да у редовима Друштва није било неслагања око питања да ли оно треба да се бави само нау- ком или и њеном популаризацијом, и да његово чланство није било политички завађено, сигурно је да би успеси Друштва били и бољи и већи.