Средњовековни почеци мађаризације

Abstract

This work shows that Magyarization dates back to the Middle Ages, and that it was associated with the Magyars’ plan to turn the multinational Hungary into a monoethnic Magyar state, using any means available, even though by the end of the eighteenth century the number of Magyars in the country amounted to less than one third of the population. Even at that time, it was almost a common fact that the Magyars showed awareness that this process is what keeps them unified at all times. In their struggle for survival, the self-preservation instinct made Slavic people on the Hungarian soil as well as the Romanians, develop the power to resist assimilation, whereas the Germans of the region, except for the Transylvanian Saxons, showed no such resistance; in Germans, it wouldn’t start to form until 1848. In its initial stages, the prime purpose of Magyarization was to magyarize the original names of places. Just for how long that was the case will be explained elsewhere. The facts became even clearer when the sources started to reveal more detailed accounts of the initial phases of Magyarization, as well as of its later developments. The Magyars soon turned their policy towards magyarizing personal names of the previously mentioned peoples , especially the Slovaks. The policy of Magyarizing the Slavs was a matter of cooperation with the Vatican, but later it went on to cause misunderstandings between them, although it never led to any conflicts, or separation.

Овај рад показује да мађаризација датира још из периода средњег века, те да је била повезивана са планом Мађара да мултиетничку Угарску претворе у моноетничку мађарску државу не бирајући средства, упркос чињеници да је у 18. веку број Мађара у држави износио мање од 1/3 популације. Чак и у то време била је готово општепозната чињеница да су Мађари били свесни да је управо овај процес оно што их у сваком тренутку држи уједињенима. Током својих борби за опстанак, инстинкт за самоодржањем био је оно што је словенске народе, као и Румуне на угарском тлу, довело до развитка моћи да се одупру асимилацији, док Германи који су се налазили на овом подручју, изузимајући трансилванијске Саксонце, нису показивали такав отпор; код Немаца, он није почео да се развија до 1848. године. У својим почетним стадијумима, примарна сврха мађаризације била је да њој подлегну оригинални називи места. Колико дуго је то потрајало, биће објашњено другде. Чињенице су постале још јасније када су извори почели да откривају детаљније извештаје о почетним фазама мађаризације, као и њеног даљег развоја. Мађари су убрзо усмерили своју политику на мађаризацију личних имена претходно поменутих народа, нарочито Словака. Политика мађаризације Словена била је ствар сарадње са Ватиканом, која је касније изазвала неспоразум између две стране, иако никада није довела до конфликата ни раздвајања.