Духовно и културно наслеђе манастира Студенице : древност, постојаност, савременост : Галерија ликовне и музичке уметности САНУ (13. децембар 2019 - 31. март 2020)

Abstract

Саздан у дубини сеновитих гора рашке земље, тамо где је родоначелник Немањића прегао да пусто ловиште дивљих звери претвори у савршен град духовно узвишеног живота, манастир Студеница траје већ столећима као камен темељац и непресушан изворник културног идентитета српског народа. Записане су у њему, у оној тихој и освећеној давнини, све кључне црте нашег бића, као некакви судбински кодови. Стваралачка игра твораца студеничких здања, њиховог скулптуралног украса и зидног сликарства, остварила је особен спој највиших уметничких домета супротстављених стра¬на древне Европе – њеног Запада и њеног Истока – подстакнутa тежњом да се народ који је створио ту светињу већ у доба светог Симеона и Саве издвоји самосвојним уметничким и богослужбеним идентитетом. Поменута тежња препознаје се, између осталог и у натписима који прате дела скулптуре и живописа Богородичине цркве. Они су ту, у Студеници, по први пут у нашој старој уметности изведени ћириличним писмом, на српском језику. Управо тада развија се у Студеници и књижевност на српском језику, са својим препознатљивим темама и мотивима. Захваљујући свему томе, студенички манастир је одавно и сасвим оправдано препознат као најчвр¬шћи потпорник потоње српске државности и колевка аутокефалне народне цркве чију осамстоту годишњицу обележава ова изложба. Из Студенице је израсла и у столећима се разгранавала непосредно или посредно готово сва потоња наша култура. Њој су се враћали као узору који су тежили да понове и надограде многи средњовековни владари и владарке. У њој су се ктиторством исти исти-цали и богатили је изузетни задужбинари попут краља Милутина. Она је заувек остала молитвени дом смерним монасима и надахњујуће прибежиште духовним устаницима, све до Ђорђа Крстића, Небојше Митрића или академика Љубомира Симовића. Чежња да је умом досегну и расплету њене тајне водила је и многе угледне представнике баш овог дома науке и уметности, попут Михаила Валтровића, Драгутина Милутиновића, Владимира Петковића, Војислава Ђурића или Гордане Бабић. Постала је тако Студеница и остала поуздан путоказ и веран пратилац наших трагања у различитим правцима за смислом и истином, трагања кроз властиту историју и мимо ње. Пратећи тај путоказ, уцртан дубоко у свом бићу, српски народ се, на путевима који су га столећима водили ка разним странама света, распињао и расипао, губио и изнова проналазио, али није нестао нити је престао да буде то што јесте. Поруке изречене шапатом древних студеничких здања, које понекад нисмо као народ могли да разаберемо а ни да разумемо, очувале су се скривене, урезане у најдубље слојеве наших сећања и осећања, служећи нам као духовно сидро у олујним временима и просторима. Примећивали то или не, Студеница је била уз нас и када смо предалеко одлазили или када смо непомично стајали заробљени страхом и недостатком самопоштовања. Она је ево, захваљујући овој иложби, и сада изнова с нама, опет само делимично опипљива и досежна, позивајући нас да, дивећи јој се и размишљајући о њој, преиспитамо и боље упознамо сами себе. Извршни одбор САНУ