Power of Categorization : Natives and Incomers in Southeastern Kosovo

Abstract

The paper is based on fieldwork conducted over the course of a period from 2003 until 2006 at refugee centers in Serbia proper and Southeastern Kosovo more specifically in a part of the area known today as Kosovsko Pomoravlje. The paper is intended to present preliminary results of the probe into the issue of relations between the native Serbs and Serb in comers (colonized in the area after 1918 as part of the agrarian reform drive). Incomers from Southeastern Serbia to whom the native population ascribed the 'Sop' identity are the focal point of the research.

Рад се заснива на теренским истраживањима обављаним у периоду од 2003. до 2006. године у избегличким центрима у Смедереву, Врању и Врањској Бањи и, in situ на подручју југиоисточног Косова: у енклави Витина, коју – осим истоимене варошице – сачињавају и села Врбовац, Грнчар, Бинач, Клокот и Могила, као и у Гњилану и околним селима (Шилово, Горње Кусце, Горњи Ливоч, Партеш, Пасјане и др.) Рад има за циљ да дâ прелиминарне резултате истраживања проблема односа Срба староседелаца и досељеника (колонизованих у периоду после 1918. године, у оквиру аграрне реформе). У фокусу разматрања су досељеници из југоисточне Србије, којима је староседелачко становништво приписивало идентитет „Шопова“. Према друштвеноконструктивистичком приступу, идентитети су променљиви, ситуационо условљени и подложни преговарању, а у тим процесима важну улогу играју спољашња дефиниција, односи моћи и доминације. Етницитет (у зависности од друштвеног контекста, и други облици колективног идентитета) увек представља резултат интеракције континуираних процеса унутрашњег и спољашњег одређења, самоидентификације и идентификације од стране других. Спољашња дефиниција – категоризација – значајна је димензија унутрашње дефиниције (Р. Џенкинс). Рад је усмерен на сагледавање улоге спољашње дефиниције – категоризације у процесима конструисања идентитета међу припадницима српске заједнице у области југоисточног Косова. Начин на који досељеници, али у појединим ситуацијама и они који себе одређују као староседеоце на Косову, интерпретирају свој идентитет уско је повезан с тим како њих интерпретирају ови други. Усредсређеност на спољашњу дефиницију, тзв. „комшијски дискурс“ (Сикимић), омогућава продубљенији увид у динамику процеса друштвеног обликовања идентитета, и то на подручју које карактерише погранични карактер и мултиетницитет. Староседеоци и „Шопови“, иако истоветни по етничкој припадности (премда су је једни другима, у извесном смислу, доводили у питање), религији, језику и дијалекту (призренско-тимочки дијалекатски тип), само с различитим локалним говорима, живели су као две ендогамне групе. Дистинктивни идентитети двеју група заснивају се на интерпретацијама локалних и регионалних разлика. Локалним, односно регионалним идентитетима придаје се у појединим њиховим аспектима значај етницитета. Припадници друге групе опажају се као другачији, и то у таквој мери да се изражава бојазан да они првима могу угрозити идентитет уколико би дошло до орођавања (в. транскрипт [5]), деца из таквих бракова сматрају се мелезима и сл. Етнички идентитет представља друштвену конструкцију, али формирану на такав начин да задобија примордијалне атрибуте, односно – обични људи доживљавају га у есенцијалном и примордијаланом смислу (Прелић). Староседеоци не опажају „Шопове“ као носиоце истог етничког идентитета, јер недостаје примордијална приврженост (осећање заједништва и солидарности, које произилази из веровања у крвно сродство, заједничко порекло и сл.)