Ridiculed Death and the Dead: Black Humor : Epitaphs and Epigrams of the Ancient Greece
Подсмевање мртвима и исмевање смрти : црни хумор на епитафима и епиграмима античке Грчке
Članak u časopisu (Objavljena verzija)
Metapodaci
Prikaz svih podataka o dokumentuApstrakt
Theories about black humor usually regard that it as a contemporary
phenomenon and a culmination of the literary modernism and beginning of
post-modernism. My intent in this paper is to refute the thesis that the
black humor is a modern invention. I am going to prove its existence still in
Greek antiquity, quoting and analyzing humorous epitaphs and black
humor epigrams. Putting in relation black humor with the joy and humor in
religious (fertility and funeral) rituals, I am also going to set a question
about the attitude to death and life inherent for this kind of humor, arguing
that its origin should be searched in the folk tradition.
Важна компонента грчког поимања смрти је црни хумор,
најексплицитније изражен на духовитим епитафима и другим врстама
епиграма са тематиком смрти. Амалгам смеха и умирања упућује „гротеском,
морбиношћу и ужасом“ на црни хумор. 28 У овом раду намера ми је била да
предочим однос перма смрти (и животу) у грчкој антици и да побијем широко
распрострањени став према коме црни хумор представља било америчку
инвенцију 50-их, 60-их и раних 70-их година двадесетог века, или европски
изум из тридесетих. Макс Шулц тврди да се црни хумор појавио у Америци у
доба нестајања традиционалних вредности. 29 Бројни теоретичари сматрају
црни хумор кулминацијом модернизма или самим зачетком постмодернизма.
Постоји и струја која почетке ове врсте хумора види у европском
надреализму, наводећи да је управо Андре Бретон сковао израз humor noir,
карактеришући га као бунтовнички, иконокластичан и усмерен на
преиспитивање друштвених норми. Моја је теза, међутим, да традиција црног
хумора временски дал...еко превазилази књижевну и филмску уметност
двадесетог века у Америци и Европи, припадајући једнако антици – и то не
само књижевном стваралаштву попут Аристофана у Грчкој или Петронија и
Јувенала у Риму, већ управо домену народне традиције, култа и ритуала. На
ово упућује пре свега несумњива веза између комедије и култа у оквиру кога је античко позориште настало и трајало. Став да црни хумор мора бити
ритуално оправдан лежи и у чињеници да је табу којим је смрт окружена
толико јак да би несумњиво забранио било какво понашање и шале који нису
ритуално оправдани или очекивани. Осим тога, очиту везу између погребног
ритуала и црног хумора потврђује управо чињеница да су анализирани
епиграми пронађени као натписи на надгробним споменицима. У раним
фазама грчке историје за сахране су били особени бројни елементи смеха и
радости – шале, погребне игре, плес, чак и сексуални чинови. Са архајским
добом ови елементи нестају из погреба, али остају, у веома сличној форми,
очувани у ритуалима плодности класичне и хеленистичке епохе. Управо ови
ритуали комбинација су оплакивања умрлог божанства (Деметре, Диониса,
Адониса) и слављење новог живота. Оваплоћујући специфичан однос према
животу и смрти, ритуали плодности истовремено представљају тип
удвострученог погреба, бивајући, након рестриктивних закона који су се
односили на сахране (а које је увео Солон у шестом веку старе ере), домен у
коме су учесници (пре свега жене) могли компензовати улогу која им је у
сахранама одузета, односно која је постала контролсана. О овој вези између
погреба и ритуала плодности писали су бројни изучаоци античког грчког
ритуала. 30
Повезујући црни хумор са ритуалним контекстом – оргијама, шалама,
псовкама – везаним за ритуале плоднoсти – даље се у раду позивам на на
чувену Бахтинову теорију карневала, као манифестацију народног погледа на
свет. Карневал, опсцене шале и увреде (доње и унутрашње), према Бахтину
представљају пародију свакодневног живота која има снагу препорода и
обнове. 31 Комплементарна аргументација споменутој Бахтиновој, која не само
да се бави антиком, већ и самом генезом карневалског погледа на свет, тј.
проучавањем когнитивних процеса који леже у његовој основи, јесте теорија
Олге Фреиденберг. И док се Бахтин бави природом и семантиком карневала,
Фреиденбергова понире у ритуалну и фолклорну традицију, проучава мит и
књижевност трагајући за оним што је изнедрило понашање/реакцију/поглед
на свет, који су увек обојени смехом и радошћу, без обзира на то колико је
оно са чиме се човек суочава мучно и болно. Став Фреиденбергове је да домен
комичног у антици заправо представља когнитивну категорију која је одраз
пре-апстрактног и пре-метафоричког мишљења, за које је био особен
искључиво двоструки полгед на свет, а управо ова двострукост саткала је
свето, сачињено увек истовремено из – озбиљног („правог“) и неозбиљног
(„изокренутог“). Управо оваква светост као спој „пародичног“ и „озбиљног“
премошћује апсурд који спаја живот и смрт, што управо и јесте тема црног
хумора – савременог и оног који сам анализирала на античким епиграмима и
епитафима.
Ključne reči:
black humor / death / life / absurdness / cult / culture / црни хумор / смрт / живот / апсурд / култ / култураIzvor:
Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA, 2007, 55, 1, 193-204Izdavač:
- Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA
Finansiranje / projekti:
- Srbija između tradicionalizma i modernizacije - Etnološka i antropološka proučavanja kulturnih procesa (RS-MESTD-MPN2006-2010-147020)
URI
http://www.ei.sanu.ac.rs/index.php/gei/article/view/647/577https://dais.sanu.ac.rs/123456789/8822
Institucija/grupa
Етнографски институт САНУ / Institute of Ethnography SASATY - JOUR AU - Stevanović, Lada PY - 2007 UR - http://www.ei.sanu.ac.rs/index.php/gei/article/view/647/577 UR - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/8822 AB - Theories about black humor usually regard that it as a contemporary phenomenon and a culmination of the literary modernism and beginning of post-modernism. My intent in this paper is to refute the thesis that the black humor is a modern invention. I am going to prove its existence still in Greek antiquity, quoting and analyzing humorous epitaphs and black humor epigrams. Putting in relation black humor with the joy and humor in religious (fertility and funeral) rituals, I am also going to set a question about the attitude to death and life inherent for this kind of humor, arguing that its origin should be searched in the folk tradition. AB - Важна компонента грчког поимања смрти је црни хумор, најексплицитније изражен на духовитим епитафима и другим врстама епиграма са тематиком смрти. Амалгам смеха и умирања упућује „гротеском, морбиношћу и ужасом“ на црни хумор. 28 У овом раду намера ми је била да предочим однос перма смрти (и животу) у грчкој антици и да побијем широко распрострањени став према коме црни хумор представља било америчку инвенцију 50-их, 60-их и раних 70-их година двадесетог века, или европски изум из тридесетих. Макс Шулц тврди да се црни хумор појавио у Америци у доба нестајања традиционалних вредности. 29 Бројни теоретичари сматрају црни хумор кулминацијом модернизма или самим зачетком постмодернизма. Постоји и струја која почетке ове врсте хумора види у европском надреализму, наводећи да је управо Андре Бретон сковао израз humor noir, карактеришући га као бунтовнички, иконокластичан и усмерен на преиспитивање друштвених норми. Моја је теза, међутим, да традиција црног хумора временски далеко превазилази књижевну и филмску уметност двадесетог века у Америци и Европи, припадајући једнако антици – и то не само књижевном стваралаштву попут Аристофана у Грчкој или Петронија и Јувенала у Риму, већ управо домену народне традиције, култа и ритуала. На ово упућује пре свега несумњива веза између комедије и култа у оквиру кога је античко позориште настало и трајало. Став да црни хумор мора бити ритуално оправдан лежи и у чињеници да је табу којим је смрт окружена толико јак да би несумњиво забранио било какво понашање и шале који нису ритуално оправдани или очекивани. Осим тога, очиту везу између погребног ритуала и црног хумора потврђује управо чињеница да су анализирани епиграми пронађени као натписи на надгробним споменицима. У раним фазама грчке историје за сахране су били особени бројни елементи смеха и радости – шале, погребне игре, плес, чак и сексуални чинови. Са архајским добом ови елементи нестају из погреба, али остају, у веома сличној форми, очувани у ритуалима плодности класичне и хеленистичке епохе. Управо ови ритуали комбинација су оплакивања умрлог божанства (Деметре, Диониса, Адониса) и слављење новог живота. Оваплоћујући специфичан однос према животу и смрти, ритуали плодности истовремено представљају тип удвострученог погреба, бивајући, након рестриктивних закона који су се односили на сахране (а које је увео Солон у шестом веку старе ере), домен у коме су учесници (пре свега жене) могли компензовати улогу која им је у сахранама одузета, односно која је постала контролсана. О овој вези између погреба и ритуала плодности писали су бројни изучаоци античког грчког ритуала. 30 Повезујући црни хумор са ритуалним контекстом – оргијама, шалама, псовкама – везаним за ритуале плоднoсти – даље се у раду позивам на на чувену Бахтинову теорију карневала, као манифестацију народног погледа на свет. Карневал, опсцене шале и увреде (доње и унутрашње), према Бахтину представљају пародију свакодневног живота која има снагу препорода и обнове. 31 Комплементарна аргументација споменутој Бахтиновој, која не само да се бави антиком, већ и самом генезом карневалског погледа на свет, тј. проучавањем когнитивних процеса који леже у његовој основи, јесте теорија Олге Фреиденберг. И док се Бахтин бави природом и семантиком карневала, Фреиденбергова понире у ритуалну и фолклорну традицију, проучава мит и књижевност трагајући за оним што је изнедрило понашање/реакцију/поглед на свет, који су увек обојени смехом и радошћу, без обзира на то колико је оно са чиме се човек суочава мучно и болно. Став Фреиденбергове је да домен комичног у антици заправо представља когнитивну категорију која је одраз пре-апстрактног и пре-метафоричког мишљења, за које је био особен искључиво двоструки полгед на свет, а управо ова двострукост саткала је свето, сачињено увек истовремено из – озбиљног („правог“) и неозбиљног („изокренутог“). Управо оваква светост као спој „пародичног“ и „озбиљног“ премошћује апсурд који спаја живот и смрт, што управо и јесте тема црног хумора – савременог и оног који сам анализирала на античким епиграмима и епитафима. PB - Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA T2 - Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA T1 - Ridiculed Death and the Dead: Black Humor : Epitaphs and Epigrams of the Ancient Greece T1 - Подсмевање мртвима и исмевање смрти : црни хумор на епитафима и епиграмима античке Грчке SP - 193 EP - 204 VL - 55 IS - 1 DO - 10.2298/GEI0701193S UR - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_8822 ER -
@article{ author = "Stevanović, Lada", year = "2007", abstract = "Theories about black humor usually regard that it as a contemporary phenomenon and a culmination of the literary modernism and beginning of post-modernism. My intent in this paper is to refute the thesis that the black humor is a modern invention. I am going to prove its existence still in Greek antiquity, quoting and analyzing humorous epitaphs and black humor epigrams. Putting in relation black humor with the joy and humor in religious (fertility and funeral) rituals, I am also going to set a question about the attitude to death and life inherent for this kind of humor, arguing that its origin should be searched in the folk tradition., Важна компонента грчког поимања смрти је црни хумор, најексплицитније изражен на духовитим епитафима и другим врстама епиграма са тематиком смрти. Амалгам смеха и умирања упућује „гротеском, морбиношћу и ужасом“ на црни хумор. 28 У овом раду намера ми је била да предочим однос перма смрти (и животу) у грчкој антици и да побијем широко распрострањени став према коме црни хумор представља било америчку инвенцију 50-их, 60-их и раних 70-их година двадесетог века, или европски изум из тридесетих. Макс Шулц тврди да се црни хумор појавио у Америци у доба нестајања традиционалних вредности. 29 Бројни теоретичари сматрају црни хумор кулминацијом модернизма или самим зачетком постмодернизма. Постоји и струја која почетке ове врсте хумора види у европском надреализму, наводећи да је управо Андре Бретон сковао израз humor noir, карактеришући га као бунтовнички, иконокластичан и усмерен на преиспитивање друштвених норми. Моја је теза, међутим, да традиција црног хумора временски далеко превазилази књижевну и филмску уметност двадесетог века у Америци и Европи, припадајући једнако антици – и то не само књижевном стваралаштву попут Аристофана у Грчкој или Петронија и Јувенала у Риму, већ управо домену народне традиције, култа и ритуала. На ово упућује пре свега несумњива веза између комедије и култа у оквиру кога је античко позориште настало и трајало. Став да црни хумор мора бити ритуално оправдан лежи и у чињеници да је табу којим је смрт окружена толико јак да би несумњиво забранио било какво понашање и шале који нису ритуално оправдани или очекивани. Осим тога, очиту везу између погребног ритуала и црног хумора потврђује управо чињеница да су анализирани епиграми пронађени као натписи на надгробним споменицима. У раним фазама грчке историје за сахране су били особени бројни елементи смеха и радости – шале, погребне игре, плес, чак и сексуални чинови. Са архајским добом ови елементи нестају из погреба, али остају, у веома сличној форми, очувани у ритуалима плодности класичне и хеленистичке епохе. Управо ови ритуали комбинација су оплакивања умрлог божанства (Деметре, Диониса, Адониса) и слављење новог живота. Оваплоћујући специфичан однос према животу и смрти, ритуали плодности истовремено представљају тип удвострученог погреба, бивајући, након рестриктивних закона који су се односили на сахране (а које је увео Солон у шестом веку старе ере), домен у коме су учесници (пре свега жене) могли компензовати улогу која им је у сахранама одузета, односно која је постала контролсана. О овој вези између погреба и ритуала плодности писали су бројни изучаоци античког грчког ритуала. 30 Повезујући црни хумор са ритуалним контекстом – оргијама, шалама, псовкама – везаним за ритуале плоднoсти – даље се у раду позивам на на чувену Бахтинову теорију карневала, као манифестацију народног погледа на свет. Карневал, опсцене шале и увреде (доње и унутрашње), према Бахтину представљају пародију свакодневног живота која има снагу препорода и обнове. 31 Комплементарна аргументација споменутој Бахтиновој, која не само да се бави антиком, већ и самом генезом карневалског погледа на свет, тј. проучавањем когнитивних процеса који леже у његовој основи, јесте теорија Олге Фреиденберг. И док се Бахтин бави природом и семантиком карневала, Фреиденбергова понире у ритуалну и фолклорну традицију, проучава мит и књижевност трагајући за оним што је изнедрило понашање/реакцију/поглед на свет, који су увек обојени смехом и радошћу, без обзира на то колико је оно са чиме се човек суочава мучно и болно. Став Фреиденбергове је да домен комичног у антици заправо представља когнитивну категорију која је одраз пре-апстрактног и пре-метафоричког мишљења, за које је био особен искључиво двоструки полгед на свет, а управо ова двострукост саткала је свето, сачињено увек истовремено из – озбиљног („правог“) и неозбиљног („изокренутог“). Управо оваква светост као спој „пародичног“ и „озбиљног“ премошћује апсурд који спаја живот и смрт, што управо и јесте тема црног хумора – савременог и оног који сам анализирала на античким епиграмима и епитафима.", publisher = "Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA", journal = "Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA", title = "Ridiculed Death and the Dead: Black Humor : Epitaphs and Epigrams of the Ancient Greece, Подсмевање мртвима и исмевање смрти : црни хумор на епитафима и епиграмима античке Грчке", pages = "193-204", volume = "55", number = "1", doi = "10.2298/GEI0701193S", url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_8822" }
Stevanović, L.. (2007). Ridiculed Death and the Dead: Black Humor : Epitaphs and Epigrams of the Ancient Greece. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA., 55(1), 193-204. https://doi.org/10.2298/GEI0701193S https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_8822
Stevanović L. Ridiculed Death and the Dead: Black Humor : Epitaphs and Epigrams of the Ancient Greece. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA. 2007;55(1):193-204. doi:10.2298/GEI0701193S https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_8822 .
Stevanović, Lada, "Ridiculed Death and the Dead: Black Humor : Epitaphs and Epigrams of the Ancient Greece" in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA, 55, no. 1 (2007):193-204, https://doi.org/10.2298/GEI0701193S ., https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_8822 .