Усмени дискурс Срба из Чипа у Мађарској: Између колективног и индивидуалног

Abstract

This dissertation analyzes ways in which ethnic identity is construed in the oral discourse of the older members of the Serbian speech community from Szigetcsép, Hungary. The Szigetcsép speech community, with fewer than a hundred members at the moment, represents an example of a small scale traditional community facing language shift from Serbian to Hungarian. Thus, a sociolinguistic description of the minority language situation and the Serbian language use in Hungary is presented followed by the discourse analysis. The discourse analysis is based upon the transcripts of the interviews conducted with interlocutors from Szigetcsép. Ethnic identity is viewed as a special form of social practice in which discursive practices play a central role in its formation and expression. The discursive construction of ethnic identity is associated with a narrative genre and concept of the so called (personal, ethnic or national) narrative identity. Therefore, the present analysis attempted to distinguish themes, linguistic means, and forms that were used in the narrative identity construction by the interlocutors. The internal dialogicity between authoritative and internally persuasive discourse, as well as between collective and individual ideology, was explored. When analyzing the discourse, a particular focus was placed on oral narratives, which served to affirm and support collective belonging. They were both construed and reiterated by many members of the community. Based on the Szigetcsép case study, it was hypothesized that these narratives, which were dubbed “collective narratives”, should be treated as some of the most important linguistic means employed to construct ethnic narrative identity.

У докторском раду се анализира конструкција етничког идентитета у усменом дискурсу припадника српске говорне заједнице из Чипа (мађ. Szigetcsép) у Мађарској. Након Другог светског рата, чипска говорна заједница улази у процес замене језика од српског ка мађарском. Стога, дискурс анализи претходи опис социолингвистичке ситуације мањинских језика у Мађарској и, посебно, употребе српског језика. Дискурс анализа је заснована на транскриптима интервјуа који су са саговорницима вођени током теренских истраживања у Чипу. Указује се да у конструкцији етничког идентитета, као посебне социјалне праксе, дискурс има централну улогу. Дискурзивна конструкција етничког идентитета се повезује са наративним жанром и концептом (личног, етничког, националног) „наративног идентитета“. У складу с тим анализирају се теме, лингвистичка средства и форме које саговорници користе у конструкцији етничког наративног идентитета. Испитује се унутарња дијалогичност ауторитарног и унутарњег убеђивачког дискурса, односно дијалогичност између колективне и индивидуалне идеологије. У фокусу анализе се посебно налазе усмени наративи које већина саговорника конструише и понавља, а који имају идеолошку функцију изражавања колективне припадности. На основу студије чипског дискурса, поставља се хипотеза да се ове досад неиспитане наративне форме, које су назване „колективним наративима“, могу убројити у најважнија лингвистичка која се користе у конструкцији етничког наративног идентитета.