Shaping the Pain: Lamenting of Euripides’, Kakojannis’ and Kiš’ Electra

Abstract

Тhis paper is the continuation of a wider research, presented with its first part: Shaping the pain: Ancient Greek Lament and Its Therapeutic Aspect. In the mentioned papers’ focus is crea- tive-therapeutic aspect of a lament. The pain verbalized, revealed and shared with others –becomes itself a more bearable burden both for the woman that laments and for the bereaved family. Related to this therapeutic is the creative aspect of lament: the woman that mourns has to lament in order to make it easier for herself and others; but while lamenting, she is creating something. Deeply rooted in funeral ritual, a lament respects certain ritual rules, and yet it is a spontaneous expression of pain. A role of a lament in ancient Greek ritual is, as always when it comes to the Greek culture, an inexhaustible topic. The theme of a lament within ancient Greek tragedy is particularly interesting. Although tragedy belongs to literary tradition, it is a trustworthy source for ancient Greek ritual practice; a lament within tragedy is thus a ritual lament, and not only a literary one. Therapeutic aspect of a lament is also in the focus of this paper which examines "shaping of the pain" in few case studies. In- spired by laments of Montenegrin women, those that I have heard or read, I am re-reading Euripides’ Electra and Electra by Danilo Kiš (in which both Euripides’ drama and Montenegrin folklore is reflected), I am watching the Michalis Kako- jannis’ movie Electra. Electra’s pain for loss, her sorrowful dirge, the one that through despair leads to anger and revenge- fulness, is found written or filmed: it is captured in a work of art, but it emits folklore and ritual characteristics. From that perspective I am re-reading one of the most beautiful Serbianepic poems, The Death of Jugović's Mother, which tells us about a mother that didn’t lament.

Овај рад је наставак опширнијег истраживања, чији је први дио представљен радом Обликовање бола: античка грчка тужбалица и њен терaпеутски аспект. У фокусу поменутог рада је стваралачко-терапеутски аспекат тужбалице. Вербализован, испољен, бол подијељен са другима – постаје подношљивије бреме и за жену која тужи и за ожалошћени скуп. У вези са овим исцјелитељским бива још један конструктивни, стваралачки аспект тужења: жена која тужи, то чини јер мора да испољи бол, да олакша себи и другима, но док тужи – она нешто ствара. Дубоко укоријењена у посмртни ритуал, жалосна запијевка поштује одређена обредна правила, а ипак је и спонтани израз бола. Мјесто тужбалице у грчком обреду је, као и увијек кад се ради о грчкој култури, непресушна тема. Нарочито је занимљиво питање тужбалице у грчкој трагедији; трагедија је, иако припада литерарној традицији, вјеродостојан извор за античку грчку обредну праксу, те је и тужбалица унутар ње – ритуална, а не само уско књижевна. Исцјелитељски потенцијал тужбалице у фокусу је и овог рада који прати "обликовање бола" кроз неколико студија случаја. Инспирисана тужбалицама црногорских жена, оних које сам чула и прочитала, изнова читам Еурипидову Електру и Електру Данила Киша (у којој се огледају и Еурипидова драма и црногорски фолклор), гледам Електру, филм Михалиса Какојаниса. Електрин бол због губитка, који кроз очај води у бијес и осветољубивост, налазимо записан и екранизован: он је запретен у умјетничком дјелу, али одише фолклорним и ритуалним одликама. Из те перспективе изнова читам једну од најљепших српских јуначких пјесама, Смрт мајке Југовића, која нам говори о мајци која није тужила.