Прихватљивост микроманевра лексичког планирања : истраживање случаја

Abstract

У овом раду анализира се анонимни приједлог лексичког планирања из 19. вијека изнесен у листу Јавор. Приједлог се посматра као микроманевар у склопу ширег макроманевра успостављања нормативног ауторитета и националног јединства. Као средство квантитативне анализе аутор користи показатељ прихваћености микроманевра. Анализа показује да се овај, у основи пуристички, микроманевар одликује високим степеном прихваћености, што, опет, указује на потребу преиспитивања ставова о српском пуризму у 19. вијеку. Исто тако, показало се да су ријечи блискоисточног поријекла те оне које упућују на предмете свакодневне употребе мање подложни замјењивању унутар овог микроманевра.

The author discusses a case study of a 19th century purist proposal to replace Serbian loanwords with words of the Slavic stock. The proposal is seen as a micro maneuver within a macro maneuver of establishing normative linguistic authority and national unity. Contrary to commonly held beliefs, the analysis shows wide acceptance for this purist micro maneuver. This case study points to the hypothesis of a more prominent role of purism in the history of Serbian language. Furthermore, it formulates hypotheses that the words from the Near Eastern cultural circle and common artifacts exhibit lesser susceptibility to being replaced by purist maneuvers than the words from living Western European languages and the words form other subjectmatter areas, respectively.