Између филмске јаве и позоришног сна: интермедијалност на примеру филма Светла позорнице Чарлија Чаплина

Abstract

Рад је писан са намером да се испита интермедијалност која је заступљена у простору између два медија – филма и позоришта – те њихов специфичан однос када су они заступљени у једној форми, у овом случају, у филму. Студија случаја јесте један од најпознатијих Чаплинових звучних филмова – Светла позорнице (1952) – последњи филм који је Чаплин режирао у Сједињеним Америчким Државама. Овај аутобиографски обојен филм представља место сусрета високе културе и популарне културе – балета и мјузик-хола. Музика овог филма је од великог значаја за успостављање свих интермедијских релација (позориште/филм, балет/мјузик-хол, глумац/лик, реалност/снови...). Музика је такође елемент који омогућује опстанак интермедијских релација. Са друге стране, овим филмом, Чаплин покушава да објасни свој идентитет – да ли је он кловн, мјузик-хол забављач или холивудски глумац и режисер? На ова, и многа друга питања, одговор лежи негде између.

This paper was written with an intention to examine the intermediality that is positioned in the space between two media – film and theatre – and their specific relationship when they are positioned in one form, in this case, in film. Case study in this paper is one of Chaplin’s (Charles Spencer Chaplin, 1889-1997) most famous sound films – Limelight (1952) – the last film Chaplin directed in USA. This autobiographically colored film is the meeting point of the high culture and popular culture – ballet and music-hall. The music of this film is of great consequence for the establishing all intermedial relations (theatre/film, ballet/music-hall, actor/character, reality/dreams). Music is also the element that makes the maintance of these intermedial relations possible. On the other hand, Chaplin is trying to explain his identity via this film – is he a clown, a music-hall entertainer or Hollywood actor and director. Answers to these questions, and many others, lies somewhere in between.