Од суште истине до суштога (прилог лексичко-семантичком опису придева сушти)

Abstract

Поред значења придева сушти која се у неутралној употреби реализују у одређеним везаним спојевима (нпр. сушта истина, сушта супротност, сушти отац), у богословским контекстима придев сушти употребљава се у атрибутској служби уз Господа, а његов појмовни еквивалент другим речима исказује се изразом ‘који јесте’: Трезвење и неамбициозност ... су и ограда од уметникове релативизације ... самога Јеванђеља Суштога Господа Исуса Христа (Перовић 2011: 46), односно ‘онај који јесте’ уколико је придев употребљен у именичкој служби: ''Љубопитујући о природи Суштог (Оног Који јесте), не заустављај се на томе шта Он није, већ ономе што Он није додај и оно што Он јесте.'' Иако је у савременим текстовима српског православног богословља употреба придева сушти врло фреквентна, у описним речницима савременог српског језика (двама Матичиним речницима, вишетомном и једнотомном), осим квалификатора цсл. који упућује на црквенословенско порекло речи, употреба придева сушти у примарном, религијском значењу са партиципском функцијом „који јесте”, као и са именичком функцијом „онај који јесте” за именовање самог Господа – Сушти, није илустрована примерима нити је то значење у њима дато. У раду је предложено да предлажемо да речи попут придева сушти, које и по пореклу и по комуникативној функцији примарно припадају црквеном језику, у описним речницима српског језика буду обрађене тако што ће се прво описати примарно – у овом случају специјално, терминолошко – значење, а тек потом дати изведена, секундарна значења на нивоу општеупотребног језика. Поред тога што ће се на тај начин уз опис терминолошког значења придева сушти указати на његову примарну употребу у систему функционалних стилова српског језика, навођењем изведених значења после терминолошког пружиће се још један пример детерминологизације специјалне лексике као једног од начина настанка полисемије у савременом српском језику.