Silentium est aurum: тишина у филму на примеру филмова Le Samouraï (1967), Goya’s Ghosts (2006), The Artist (2011) и Acts of Vengeance (2017)

Abstract

Схватање тишине у седмој уметности отвара многа питања. Филм Самурај (Le Samouraï, 1967) Жан-Пјера Мелвила (Jean-Pierre Melville) остварењe je које је утемељило пут новом схватању тишине у филму. Гојине утваре (Goya’s Ghosts, 2006) Милоша Формана носе са собом илустрацију губитка чула слуха. С друге стране, Уметник (The Artist, 2011) Мишела Азанавичуса (Michel Hazanavicius) показује наглу трансформацију, то јест резигнацију једног лика пред захтевима технолошке промене. Четврти филм, Чинови освете (Acts of Vengeance, 2017) Ајзака Флорентина (Isaac Florentine) доноси и поглед на тишину у виду завета ћутања који главни лик практикује све док не освети смрт своје супруге и кћерке. Ова четири филмска остварења навела су ме да промислим како се тишина третира у тим контекстима, који типови тишине долазе у обзир када је реч о режирању и какво јој се место даје у филму. Такође је ту и питање једнаког третмана тишине и звука у филму, или пак, с друге стране, маргинализације тишине у односу на звук. Поред трагања за одговорима на ова питања, путем анализе ових филмова, сагледава се и однос редитеља према тишини као једном од могућих редитељских решења.