“We are not a Female Band, We are a BAND!”: Female Performance as a Model of Gender Transgression in Serbian Popular Music

Abstract

Instrumental performance, leadership, and authorship by women in music has historically been subjected to various repressive regimes, while many of the prejudices and restrictions regarding female musicking can still be discerned in contemporary popular music practices in Serbia. These mechanisms have been transferred into contemporary music with different ideological and stylistic inclination, such as indie music cohorts and folk- or tradition-based genres and scenes. The structural preconditions that articulate the subject position of female instrumentalists, regardless of genre or the scene they belong to are the lack of history of female playing and the requirement that they reach the supposedly higher standards of male musicians. This article starts with a brief genealogy of female instrumental music performance from late socialism to the diversity of contemporary popular music in its present neo-liberal context. Against that background it interprets the disciplining mechanisms restricting female musical creativity and performance, addressing the issues of identity and power through female agency in music.

Свирање инструмента и заузимање истакнуте позиције попут вође састава донедавно су претежно биле привилегије резервисане за мушке извођаче на сцени популарне ауторске и клупске музике у Србији, док је улога певачице традиционално привилегована као примарни модел идентификације за женске извођаче. На такву расподелу утицао је родни диспозитив према којем је свирање инструмената активност примерена мушкарцима, док је одговарајући медиј женског музичког изражавања – глас. Такође, чак и уколико су високо видљиве, као у случају певачице, жене у вокално-инструменталним или инструменталним саставима ретко заузимају позицију предводника или преговарача, захваљујући традиционалном, хетеронормативном схватању понашања својственим одређеном роду. Порекло ове норме може се потражити у српској традиционалној музици, у којој су жене као свирачице (и посебно као свирачице унутар састава) системски маргинализоване, али и у утицају модела из глобалне популарне културе пристиглих током XX века, где су жене-вође бендова (и инструменталисткиње) далеко малобројније у односу на певачице, које глобално представљају високо популаран и културално пожељан модел. У протеклој деценији у Србији се појављује више музичких пројеката и иницијатива у којима доминирају жене, или где су жене у лидерским ролама у позицији да одређују интерну динамику рада састава, као и да директно учествују у процесима преговарања поводом музике унутар жанровско-културалне кохорте и сцене којој припадају. Било да се ради о all-girl саставима (квартет The Frajle, тамбурашки састав La Banda, рок група Fandango) или групама које предводе бенд лидерке (етно/ворлд пројекат Чудесмо Катарине Павловић), интензивнија видљивост жена у „нетипичним” улогама говори о процесима трансформације у популарној музици, у којима се диверсификују, пропитују и/или прекорачују модели одговарајућих родних понашања. У раду ћу анализирати утицај родних норматива на стратегије које извођачице примењују у позиционирању свог рада на савременој музичкој сцени, те потенцијално другачије облике сарадње и расподеле моћи које развијају унутар састава у корелацији са индивидуалним поетикама, музичким жанром, и културалном кохортом у оквиру које се крећу.