Певачко наслеђе Срба у Горњем Банату у Румунији: сведочанства на истеку ХХ века
Vocal tradition of Serbs in Upper Banat in Romania: testimonies at the end of the XX century
Књига (Објављена верзија)
Метаподаци
Приказ свих података о документуАпстракт
Непосредан подстицај за почетак нашег рада на проучавању певачке традиције Срба у Горњем Банату у Румунији био је сусрет са обимном рукописном збирком песама и инструменталних мелодија са овог терена (прикупљеном од казивача Срба, Шокаца и Карашеваца), која је 1991. године дошла у посед Архива Музиколошког института САНУ у Београду. Ову збирку, коју је сачинио свестрани румунски музичар и мелограф српског порекла из Темишвара, Сава Л. Илић, у Институт је донела његова кћерка, са жељом да драгоцена грађа коју збирка садржи буде стручно обрађена и публикована.
Збирка је у Архиву Института добила наслов Рукописна збирка српских, шокачких и крашованских народних мелодија из Румуније. Деценију и по касније, збирка је допуњена раније објављеним Илићевим записима и објављена (Илић 2006).
Тако се аутор овог рада почетком последње деценије XX века нашао пред задатком да, као сарадник Института, изврши анализу грађе и напише стручни коментар о садржају ове збирке, што није нимало једноставно, ...будући да је српско музичко наслеђе овог краја и у румунској, а поготово у српској етномузикологији, у то време било сасвим недовољно познато и проучено. Већ при првом сусрету са грађом из румунског Баната уочили смо њену хетерогеност, која је сведочила о великом упливу градске и западноевропске музичке
културе. Такође, одсуство старијих обредних песама било је упадљиво. Тиме је подстакнута потреба за дубљим истраживањем српског певачког наслеђа у румунском Банату, што је пре свега подразумевало систематско теренско испитивање.
Теренска истраживања била су неопходна ради ауторовог практичног упознавања са српском музичком културом овог краја; она су такође израз напора да се проникне у њене старије, аутохтоне слојеве, на које, према првобитној претпоставци, утицаји са стране
нису морали пресудно да оставе трага. Боравак на терену у три наврата: 1993., 1996. и 1997. године (у укупном трајању од 33 дана), међутим, донео је сасвим ново искуство у сваком погледу и навео на размишљања о комплексним друштвеним и културним околностима који су могли формирати баш такав музички идиом и однос према певачком наслеђу, какви су затечени у селима околине Темишвара.
Као резултат обраде прикупљеног музичког материјала и научног приступа који је подразумевао широк, интердисциплинарни захват над грађом, по први пут научно обрађеном у толиком обиму, настао је магистарски рад, успешно одбрањен на Петровдан 2001. године на Катедри за музикологију и етномузикологију Факултета музичке уметности у Београду, под менторством проф. др Димитрија Големовића. Током последње две године, на овом рукопису су извршене интервенције у складу са најновијим сазнањима о музичкој традицији Срба румунског Горњег Баната.
Ова монографија у првом реду доноси драгоцена теренска сведочанства од којих се већина данас на истом простору више не може наћи, пре свега зато што су добијена од представника генерација ко- је више нису у животу. Основни значај ове књиге је најпре у њеној високој етнографској вредности, а затим и у чињеници да су у њој
обједињена сазнања о својеврсном јединству културног живота Темишвара и околних села. Оба доприноса ове монографије заснивају се на сазнањима аутора стеченим у непосредном сусрету са овим културним простором и са казивачима старих генерација, носиоцима и страственим заговорницима одређених музичких пракси. Најзад, ова књига заокружује готово читав век проучавања вокалног наслеђа Срба ових крајева и обједињује сазнања о њему која су стечена на терену почетком, средином и крајем XX века.
Захвалност за велику моралну подршку при раду дугујемо господину Стевану Бугарском из Темишвара, коме смо били слободни да се обратимо и пре првог путовања, и у сваком тренутку током боравка на терену. За гостопримство захваљујемо госпођици Вишеслави Ћирић, преводиоцу из Темишвара, затим породици свештеника Благоја Чоботина и госпођи Зорки Поповић, домаћици из Кетфеља, покојном учитељу Ради Павловићу и покојном свештенику Ђури Плавшићу из Чанада. Оцу Благоју захваљујемо за помоћ при успостављању контакта са казивачима и за добру вољу да заједно са нама пропутује села румунског Баната. Посебну захвалност дугујемо и Милану Миоковићу, данас свештенику у Темишвару, а тада студенту теологије из Кетфеља, који је више пута обезбеђивао аутомобилски превоз до казивача. Покојном Миомиру Тодорову из Српске редакције Радио Темишвара захваљујемо што нам је омогућио да дођемо до студијских снимака радио певача из овог краја. У живом и најлепшем сећању су нам наши бројни казивачи, који су нам помогли да се упознамо са певачком традицијом Срба Горњег Баната у
Румунији.
Посебну захвалност изражавамо академику Димитрију Стефановићу, без чије иницијативе и подршке овај посао не би могао бити обављен. За непроцењиву помоћ при писању књиге посебно захваљујемо драгој професорки, покојној Оливери Васић, затим колегама и пријатељима Биљани Сикимић, Слободану Наумовићу и Ђорђу Перићу. За несебичну колегијалну логистичку подршку и подстрек да се ова обимна студија објави, срдачно захваљујемо колегиници Селени Ракочевић, а посебну захвалност за добру вољу и дугогодишње поверење изражавамо, на жалост, данас покојном Љубомиру
Степанову.
За дуготрајно стрпљење и подстрек при раду највећу захвалност
дугујем свом супругу Владимиру и кћери Смиљани.
Spaţiul Banatului ocupă partea sud-estică a Câmpiei Panonice, la graniţa dintre Europa Centrală şi de Est. Graniţele naturale ale Banatului în cea mai mare parte o formează râurile: la nord Mureşul, la vest Tisa, iar la sud Dunărea; graniţa de est este formată de lanţurile muntoase
Godeanu-Ţarcu şi Poiana Ruscă. Această regiune, sub aspect politic, astăzi este împărţită între trei state: Serbia, România şi Ungaria. Acest spaţiu, datorită deschiderii sale şi a posibilităţilor de comunicare spre toate direcţiile, de la primele atestări istorice şi până în prezent, este tărâmul migraţiilor, al amestecului de populaţii şi interferenţe ale diferitelor culturi.
În literatură se întălnesc mai multe modalităţi de împărţire a Banatului ca şi întreg geografic. Pentru necesităţile acestei lucrări, ne-am decis pentru împărţirea pe aşa-zisul Banat de Sus şi Banat de Jos. Deşi această nu reprezintă nici întreguri geografice şi nici administrative, această împărţire este preluată din terminologia l...ocală; ea este folosită şi de unii cercetători renumiţi ai istoriei, obiceiurilor şi chiar ai muzicii tradiţionale ale sărbilor de pe aceste meleaguri (A. Ivić, J. Erdeljanović, M. Filipović, S. Ilić).
Când este vorba de localităţile din partea românească a Banatului care sunt locuite de sârbi, şi care sunt în atenţia acestei lucrări, acestea pot fi privite din punct de vedere geografic în cadrul a două grupe: cea nordică, pe spaţiul nord-estic de Timişoara până la Mureş şi cea sudică,
în valea râului Timiş.
Cu această divizare se suprapune clasificarea graiurilor populare ale acestei zone: după constatările etnolingviştilor în toate aceste aşezări sârbii vorbesc în dialectul şumadiano-voivodinean, dar grupul nordic de localităţi aparţine aşa-zisei zone kikindiene, iar grupul sudic – regiunii idiomului timişan.
Rezultatele cercetărilor etnomuzicologice din zona timişoreană mai largă, care au fost realizate de autorul acestei cărţi în anii nouăzeci ai secolului al XX-lea, confirmă justeţea împărţirii identice a acestui spaţiu şi după criteriul etnomuzicologic.
Opţiunea pentru acordarea unei atenţii deosebite pentru tradiţia cântării vocale a sârbilor de pe aceste meleaguri rezidă din faptul, când este vorba de cultura tradiţională a sârbilor, că spaţiul din partea nordică a Banatului de Sus românesc este un întreg separat în privinţa etnică şi de
vorbire; un al doilea motiv pentru o astfel de orientare ştinţifică este faptul că exact pe acest teren cercetătorii muzicii tradiţionale sârbeşti pe parcursul secolului al XX-lea au înregistrat/cules cantitativ cele mai multe melodii.
Această carte se bazează şi pe rezultatele cercetărilor realizate în următoarele localităţi: Variaş, Sânnicolau Mare, Gelu, Mănăştur, Satu Mare (jud. Arad), Saravale, Sâmpetru Mare, Felnac şi Cenad.
The area of Banat occupies the south-eastern part of the Pannonian plain, at the border between Central and Eastern Europe. The natural borders of Banat mostly comprise rivers: the Mureş on the east, the Tisa on the west, and the Danube on the south; the eastern border comprises the mountain chains of Godeanu-Ţarcu and Poiana Ruscă. In political terms, the area is nowadays divided among three states: Serbia, Romania, and Hungary. Thanks to its openness and possibility to communicate in all directions, this area has been a venue of migrations, population mixing, and mutual permeation of various cultures from the first historical references to the present day.
In literature there are several manners in which Banat is divided as a geographical unit. For the purposes of this paper, we opted for its division into so-called Upper and Lower Banat. Even though this division does not imply either geographical or administrative units, it was taken
over from the local emic terminology, and is a...lso legitimately used by some of renowned researchers of history, customs, and traditional music of Serbs in this area (А. Ivić, Ј. Erdeljanović, М. Filipović, S. Ilić).
When it comes to settlements in the Romanian part of Banat which are also populated by Serbs, which are in the focus of this paper, they may be geographically regarded within two groups: the northern group, at the territory located north-west from Timișoara to the river Mureş and the southern group, in the valley of the Timiş (Serbian: Tamiš). This division corresponds to the classification of folk speeches of this area: according to findings of ethno-linguists, Serbs in these settlements use the Šumadija-Vojvodina dialect; however, the northern group of settlements
belongs to the area of so-called Kikinda speech, while the southern group belongs to the area of Tamiš speech. Legitimacy of the identical division of this area based on the ethnomusicological criterion is also confirmed by the results of ethnomusicological field researches in the broader area of Timișoara, performed by the author of this book in the course of 1990s.
The decision to pay particular attention to the vocal tradition of Serbs from this area derives from the fact that that, when it comes to traditional culture of Serbs, the area of the northern part of Romanian Upper Banat is a separate unit in terms of speech and ethnic characteristics; the second reason for such scientific determination lies in the fact that it was this area where researchers of traditional Serbian music in the course of 20th century collected the largest number of tunes. This book is based on the results of their research in the following places: Variaş (Serbian toponym Varjaš), Sânnicolau Mare (Veliki Semikluš), Sâmpetru Mare (Veliki Sempetar), Gelu (Ketfelj), Mănăştur (Monoštor), Satu Mare (Nađfala), Saravale (Saravola), Felnac (Fenlak) and Cenad (Čanad).
Кључне речи:
певање / фолклор / културни живот у селима / сеоски животИзвор:
2015Издавач:
- Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности
- Темишвар : Савез Срба у Румунији
Финансирање / пројекти:
Колекције
Институција/група
Музиколошки институт САНУ / Institute of Musicology SASATY - BOOK AU - Јовановић, Јелена PY - 2015 UR - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/3654 AB - Непосредан подстицај за почетак нашег рада на проучавању певачке традиције Срба у Горњем Банату у Румунији био је сусрет са обимном рукописном збирком песама и инструменталних мелодија са овог терена (прикупљеном од казивача Срба, Шокаца и Карашеваца), која је 1991. године дошла у посед Архива Музиколошког института САНУ у Београду. Ову збирку, коју је сачинио свестрани румунски музичар и мелограф српског порекла из Темишвара, Сава Л. Илић, у Институт је донела његова кћерка, са жељом да драгоцена грађа коју збирка садржи буде стручно обрађена и публикована. Збирка је у Архиву Института добила наслов Рукописна збирка српских, шокачких и крашованских народних мелодија из Румуније. Деценију и по касније, збирка је допуњена раније објављеним Илићевим записима и објављена (Илић 2006). Тако се аутор овог рада почетком последње деценије XX века нашао пред задатком да, као сарадник Института, изврши анализу грађе и напише стручни коментар о садржају ове збирке, што није нимало једноставно, будући да је српско музичко наслеђе овог краја и у румунској, а поготово у српској етномузикологији, у то време било сасвим недовољно познато и проучено. Већ при првом сусрету са грађом из румунског Баната уочили смо њену хетерогеност, која је сведочила о великом упливу градске и западноевропске музичке културе. Такође, одсуство старијих обредних песама било је упадљиво. Тиме је подстакнута потреба за дубљим истраживањем српског певачког наслеђа у румунском Банату, што је пре свега подразумевало систематско теренско испитивање. Теренска истраживања била су неопходна ради ауторовог практичног упознавања са српском музичком културом овог краја; она су такође израз напора да се проникне у њене старије, аутохтоне слојеве, на које, према првобитној претпоставци, утицаји са стране нису морали пресудно да оставе трага. Боравак на терену у три наврата: 1993., 1996. и 1997. године (у укупном трајању од 33 дана), међутим, донео је сасвим ново искуство у сваком погледу и навео на размишљања о комплексним друштвеним и културним околностима који су могли формирати баш такав музички идиом и однос према певачком наслеђу, какви су затечени у селима околине Темишвара. Као резултат обраде прикупљеног музичког материјала и научног приступа који је подразумевао широк, интердисциплинарни захват над грађом, по први пут научно обрађеном у толиком обиму, настао је магистарски рад, успешно одбрањен на Петровдан 2001. године на Катедри за музикологију и етномузикологију Факултета музичке уметности у Београду, под менторством проф. др Димитрија Големовића. Током последње две године, на овом рукопису су извршене интервенције у складу са најновијим сазнањима о музичкој традицији Срба румунског Горњег Баната. Ова монографија у првом реду доноси драгоцена теренска сведочанства од којих се већина данас на истом простору више не може наћи, пре свега зато што су добијена од представника генерација ко- је више нису у животу. Основни значај ове књиге је најпре у њеној високој етнографској вредности, а затим и у чињеници да су у њој обједињена сазнања о својеврсном јединству културног живота Темишвара и околних села. Оба доприноса ове монографије заснивају се на сазнањима аутора стеченим у непосредном сусрету са овим културним простором и са казивачима старих генерација, носиоцима и страственим заговорницима одређених музичких пракси. Најзад, ова књига заокружује готово читав век проучавања вокалног наслеђа Срба ових крајева и обједињује сазнања о њему која су стечена на терену почетком, средином и крајем XX века. Захвалност за велику моралну подршку при раду дугујемо господину Стевану Бугарском из Темишвара, коме смо били слободни да се обратимо и пре првог путовања, и у сваком тренутку током боравка на терену. За гостопримство захваљујемо госпођици Вишеслави Ћирић, преводиоцу из Темишвара, затим породици свештеника Благоја Чоботина и госпођи Зорки Поповић, домаћици из Кетфеља, покојном учитељу Ради Павловићу и покојном свештенику Ђури Плавшићу из Чанада. Оцу Благоју захваљујемо за помоћ при успостављању контакта са казивачима и за добру вољу да заједно са нама пропутује села румунског Баната. Посебну захвалност дугујемо и Милану Миоковићу, данас свештенику у Темишвару, а тада студенту теологије из Кетфеља, који је више пута обезбеђивао аутомобилски превоз до казивача. Покојном Миомиру Тодорову из Српске редакције Радио Темишвара захваљујемо што нам је омогућио да дођемо до студијских снимака радио певача из овог краја. У живом и најлепшем сећању су нам наши бројни казивачи, који су нам помогли да се упознамо са певачком традицијом Срба Горњег Баната у Румунији. Посебну захвалност изражавамо академику Димитрију Стефановићу, без чије иницијативе и подршке овај посао не би могао бити обављен. За непроцењиву помоћ при писању књиге посебно захваљујемо драгој професорки, покојној Оливери Васић, затим колегама и пријатељима Биљани Сикимић, Слободану Наумовићу и Ђорђу Перићу. За несебичну колегијалну логистичку подршку и подстрек да се ова обимна студија објави, срдачно захваљујемо колегиници Селени Ракочевић, а посебну захвалност за добру вољу и дугогодишње поверење изражавамо, на жалост, данас покојном Љубомиру Степанову. За дуготрајно стрпљење и подстрек при раду највећу захвалност дугујем свом супругу Владимиру и кћери Смиљани. AB - Spaţiul Banatului ocupă partea sud-estică a Câmpiei Panonice, la graniţa dintre Europa Centrală şi de Est. Graniţele naturale ale Banatului în cea mai mare parte o formează râurile: la nord Mureşul, la vest Tisa, iar la sud Dunărea; graniţa de est este formată de lanţurile muntoase Godeanu-Ţarcu şi Poiana Ruscă. Această regiune, sub aspect politic, astăzi este împărţită între trei state: Serbia, România şi Ungaria. Acest spaţiu, datorită deschiderii sale şi a posibilităţilor de comunicare spre toate direcţiile, de la primele atestări istorice şi până în prezent, este tărâmul migraţiilor, al amestecului de populaţii şi interferenţe ale diferitelor culturi. În literatură se întălnesc mai multe modalităţi de împărţire a Banatului ca şi întreg geografic. Pentru necesităţile acestei lucrări, ne-am decis pentru împărţirea pe aşa-zisul Banat de Sus şi Banat de Jos. Deşi această nu reprezintă nici întreguri geografice şi nici administrative, această împărţire este preluată din terminologia locală; ea este folosită şi de unii cercetători renumiţi ai istoriei, obiceiurilor şi chiar ai muzicii tradiţionale ale sărbilor de pe aceste meleaguri (A. Ivić, J. Erdeljanović, M. Filipović, S. Ilić). Când este vorba de localităţile din partea românească a Banatului care sunt locuite de sârbi, şi care sunt în atenţia acestei lucrări, acestea pot fi privite din punct de vedere geografic în cadrul a două grupe: cea nordică, pe spaţiul nord-estic de Timişoara până la Mureş şi cea sudică, în valea râului Timiş. Cu această divizare se suprapune clasificarea graiurilor populare ale acestei zone: după constatările etnolingviştilor în toate aceste aşezări sârbii vorbesc în dialectul şumadiano-voivodinean, dar grupul nordic de localităţi aparţine aşa-zisei zone kikindiene, iar grupul sudic – regiunii idiomului timişan. Rezultatele cercetărilor etnomuzicologice din zona timişoreană mai largă, care au fost realizate de autorul acestei cărţi în anii nouăzeci ai secolului al XX-lea, confirmă justeţea împărţirii identice a acestui spaţiu şi după criteriul etnomuzicologic. Opţiunea pentru acordarea unei atenţii deosebite pentru tradiţia cântării vocale a sârbilor de pe aceste meleaguri rezidă din faptul, când este vorba de cultura tradiţională a sârbilor, că spaţiul din partea nordică a Banatului de Sus românesc este un întreg separat în privinţa etnică şi de vorbire; un al doilea motiv pentru o astfel de orientare ştinţifică este faptul că exact pe acest teren cercetătorii muzicii tradiţionale sârbeşti pe parcursul secolului al XX-lea au înregistrat/cules cantitativ cele mai multe melodii. Această carte se bazează şi pe rezultatele cercetărilor realizate în următoarele localităţi: Variaş, Sânnicolau Mare, Gelu, Mănăştur, Satu Mare (jud. Arad), Saravale, Sâmpetru Mare, Felnac şi Cenad. AB - The area of Banat occupies the south-eastern part of the Pannonian plain, at the border between Central and Eastern Europe. The natural borders of Banat mostly comprise rivers: the Mureş on the east, the Tisa on the west, and the Danube on the south; the eastern border comprises the mountain chains of Godeanu-Ţarcu and Poiana Ruscă. In political terms, the area is nowadays divided among three states: Serbia, Romania, and Hungary. Thanks to its openness and possibility to communicate in all directions, this area has been a venue of migrations, population mixing, and mutual permeation of various cultures from the first historical references to the present day. In literature there are several manners in which Banat is divided as a geographical unit. For the purposes of this paper, we opted for its division into so-called Upper and Lower Banat. Even though this division does not imply either geographical or administrative units, it was taken over from the local emic terminology, and is also legitimately used by some of renowned researchers of history, customs, and traditional music of Serbs in this area (А. Ivić, Ј. Erdeljanović, М. Filipović, S. Ilić). When it comes to settlements in the Romanian part of Banat which are also populated by Serbs, which are in the focus of this paper, they may be geographically regarded within two groups: the northern group, at the territory located north-west from Timișoara to the river Mureş and the southern group, in the valley of the Timiş (Serbian: Tamiš). This division corresponds to the classification of folk speeches of this area: according to findings of ethno-linguists, Serbs in these settlements use the Šumadija-Vojvodina dialect; however, the northern group of settlements belongs to the area of so-called Kikinda speech, while the southern group belongs to the area of Tamiš speech. Legitimacy of the identical division of this area based on the ethnomusicological criterion is also confirmed by the results of ethnomusicological field researches in the broader area of Timișoara, performed by the author of this book in the course of 1990s. The decision to pay particular attention to the vocal tradition of Serbs from this area derives from the fact that that, when it comes to traditional culture of Serbs, the area of the northern part of Romanian Upper Banat is a separate unit in terms of speech and ethnic characteristics; the second reason for such scientific determination lies in the fact that it was this area where researchers of traditional Serbian music in the course of 20th century collected the largest number of tunes. This book is based on the results of their research in the following places: Variaş (Serbian toponym Varjaš), Sânnicolau Mare (Veliki Semikluš), Sâmpetru Mare (Veliki Sempetar), Gelu (Ketfelj), Mănăştur (Monoštor), Satu Mare (Nađfala), Saravale (Saravola), Felnac (Fenlak) and Cenad (Čanad). PB - Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности PB - Темишвар : Савез Срба у Румунији T1 - Певачко наслеђе Срба у Горњем Банату у Румунији: сведочанства на истеку ХХ века T1 - Vocal tradition of Serbs in Upper Banat in Romania: testimonies at the end of the XX century UR - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3654 ER -
@book{ author = "Јовановић, Јелена", year = "2015", abstract = "Непосредан подстицај за почетак нашег рада на проучавању певачке традиције Срба у Горњем Банату у Румунији био је сусрет са обимном рукописном збирком песама и инструменталних мелодија са овог терена (прикупљеном од казивача Срба, Шокаца и Карашеваца), која је 1991. године дошла у посед Архива Музиколошког института САНУ у Београду. Ову збирку, коју је сачинио свестрани румунски музичар и мелограф српског порекла из Темишвара, Сава Л. Илић, у Институт је донела његова кћерка, са жељом да драгоцена грађа коју збирка садржи буде стручно обрађена и публикована. Збирка је у Архиву Института добила наслов Рукописна збирка српских, шокачких и крашованских народних мелодија из Румуније. Деценију и по касније, збирка је допуњена раније објављеним Илићевим записима и објављена (Илић 2006). Тако се аутор овог рада почетком последње деценије XX века нашао пред задатком да, као сарадник Института, изврши анализу грађе и напише стручни коментар о садржају ове збирке, што није нимало једноставно, будући да је српско музичко наслеђе овог краја и у румунској, а поготово у српској етномузикологији, у то време било сасвим недовољно познато и проучено. Већ при првом сусрету са грађом из румунског Баната уочили смо њену хетерогеност, која је сведочила о великом упливу градске и западноевропске музичке културе. Такође, одсуство старијих обредних песама било је упадљиво. Тиме је подстакнута потреба за дубљим истраживањем српског певачког наслеђа у румунском Банату, што је пре свега подразумевало систематско теренско испитивање. Теренска истраживања била су неопходна ради ауторовог практичног упознавања са српском музичком културом овог краја; она су такође израз напора да се проникне у њене старије, аутохтоне слојеве, на које, према првобитној претпоставци, утицаји са стране нису морали пресудно да оставе трага. Боравак на терену у три наврата: 1993., 1996. и 1997. године (у укупном трајању од 33 дана), међутим, донео је сасвим ново искуство у сваком погледу и навео на размишљања о комплексним друштвеним и културним околностима који су могли формирати баш такав музички идиом и однос према певачком наслеђу, какви су затечени у селима околине Темишвара. Као резултат обраде прикупљеног музичког материјала и научног приступа који је подразумевао широк, интердисциплинарни захват над грађом, по први пут научно обрађеном у толиком обиму, настао је магистарски рад, успешно одбрањен на Петровдан 2001. године на Катедри за музикологију и етномузикологију Факултета музичке уметности у Београду, под менторством проф. др Димитрија Големовића. Током последње две године, на овом рукопису су извршене интервенције у складу са најновијим сазнањима о музичкој традицији Срба румунског Горњег Баната. Ова монографија у првом реду доноси драгоцена теренска сведочанства од којих се већина данас на истом простору више не може наћи, пре свега зато што су добијена од представника генерација ко- је више нису у животу. Основни значај ове књиге је најпре у њеној високој етнографској вредности, а затим и у чињеници да су у њој обједињена сазнања о својеврсном јединству културног живота Темишвара и околних села. Оба доприноса ове монографије заснивају се на сазнањима аутора стеченим у непосредном сусрету са овим културним простором и са казивачима старих генерација, носиоцима и страственим заговорницима одређених музичких пракси. Најзад, ова књига заокружује готово читав век проучавања вокалног наслеђа Срба ових крајева и обједињује сазнања о њему која су стечена на терену почетком, средином и крајем XX века. Захвалност за велику моралну подршку при раду дугујемо господину Стевану Бугарском из Темишвара, коме смо били слободни да се обратимо и пре првог путовања, и у сваком тренутку током боравка на терену. За гостопримство захваљујемо госпођици Вишеслави Ћирић, преводиоцу из Темишвара, затим породици свештеника Благоја Чоботина и госпођи Зорки Поповић, домаћици из Кетфеља, покојном учитељу Ради Павловићу и покојном свештенику Ђури Плавшићу из Чанада. Оцу Благоју захваљујемо за помоћ при успостављању контакта са казивачима и за добру вољу да заједно са нама пропутује села румунског Баната. Посебну захвалност дугујемо и Милану Миоковићу, данас свештенику у Темишвару, а тада студенту теологије из Кетфеља, који је више пута обезбеђивао аутомобилски превоз до казивача. Покојном Миомиру Тодорову из Српске редакције Радио Темишвара захваљујемо што нам је омогућио да дођемо до студијских снимака радио певача из овог краја. У живом и најлепшем сећању су нам наши бројни казивачи, који су нам помогли да се упознамо са певачком традицијом Срба Горњег Баната у Румунији. Посебну захвалност изражавамо академику Димитрију Стефановићу, без чије иницијативе и подршке овај посао не би могао бити обављен. За непроцењиву помоћ при писању књиге посебно захваљујемо драгој професорки, покојној Оливери Васић, затим колегама и пријатељима Биљани Сикимић, Слободану Наумовићу и Ђорђу Перићу. За несебичну колегијалну логистичку подршку и подстрек да се ова обимна студија објави, срдачно захваљујемо колегиници Селени Ракочевић, а посебну захвалност за добру вољу и дугогодишње поверење изражавамо, на жалост, данас покојном Љубомиру Степанову. За дуготрајно стрпљење и подстрек при раду највећу захвалност дугујем свом супругу Владимиру и кћери Смиљани., Spaţiul Banatului ocupă partea sud-estică a Câmpiei Panonice, la graniţa dintre Europa Centrală şi de Est. Graniţele naturale ale Banatului în cea mai mare parte o formează râurile: la nord Mureşul, la vest Tisa, iar la sud Dunărea; graniţa de est este formată de lanţurile muntoase Godeanu-Ţarcu şi Poiana Ruscă. Această regiune, sub aspect politic, astăzi este împărţită între trei state: Serbia, România şi Ungaria. Acest spaţiu, datorită deschiderii sale şi a posibilităţilor de comunicare spre toate direcţiile, de la primele atestări istorice şi până în prezent, este tărâmul migraţiilor, al amestecului de populaţii şi interferenţe ale diferitelor culturi. În literatură se întălnesc mai multe modalităţi de împărţire a Banatului ca şi întreg geografic. Pentru necesităţile acestei lucrări, ne-am decis pentru împărţirea pe aşa-zisul Banat de Sus şi Banat de Jos. Deşi această nu reprezintă nici întreguri geografice şi nici administrative, această împărţire este preluată din terminologia locală; ea este folosită şi de unii cercetători renumiţi ai istoriei, obiceiurilor şi chiar ai muzicii tradiţionale ale sărbilor de pe aceste meleaguri (A. Ivić, J. Erdeljanović, M. Filipović, S. Ilić). Când este vorba de localităţile din partea românească a Banatului care sunt locuite de sârbi, şi care sunt în atenţia acestei lucrări, acestea pot fi privite din punct de vedere geografic în cadrul a două grupe: cea nordică, pe spaţiul nord-estic de Timişoara până la Mureş şi cea sudică, în valea râului Timiş. Cu această divizare se suprapune clasificarea graiurilor populare ale acestei zone: după constatările etnolingviştilor în toate aceste aşezări sârbii vorbesc în dialectul şumadiano-voivodinean, dar grupul nordic de localităţi aparţine aşa-zisei zone kikindiene, iar grupul sudic – regiunii idiomului timişan. Rezultatele cercetărilor etnomuzicologice din zona timişoreană mai largă, care au fost realizate de autorul acestei cărţi în anii nouăzeci ai secolului al XX-lea, confirmă justeţea împărţirii identice a acestui spaţiu şi după criteriul etnomuzicologic. Opţiunea pentru acordarea unei atenţii deosebite pentru tradiţia cântării vocale a sârbilor de pe aceste meleaguri rezidă din faptul, când este vorba de cultura tradiţională a sârbilor, că spaţiul din partea nordică a Banatului de Sus românesc este un întreg separat în privinţa etnică şi de vorbire; un al doilea motiv pentru o astfel de orientare ştinţifică este faptul că exact pe acest teren cercetătorii muzicii tradiţionale sârbeşti pe parcursul secolului al XX-lea au înregistrat/cules cantitativ cele mai multe melodii. Această carte se bazează şi pe rezultatele cercetărilor realizate în următoarele localităţi: Variaş, Sânnicolau Mare, Gelu, Mănăştur, Satu Mare (jud. Arad), Saravale, Sâmpetru Mare, Felnac şi Cenad., The area of Banat occupies the south-eastern part of the Pannonian plain, at the border between Central and Eastern Europe. The natural borders of Banat mostly comprise rivers: the Mureş on the east, the Tisa on the west, and the Danube on the south; the eastern border comprises the mountain chains of Godeanu-Ţarcu and Poiana Ruscă. In political terms, the area is nowadays divided among three states: Serbia, Romania, and Hungary. Thanks to its openness and possibility to communicate in all directions, this area has been a venue of migrations, population mixing, and mutual permeation of various cultures from the first historical references to the present day. In literature there are several manners in which Banat is divided as a geographical unit. For the purposes of this paper, we opted for its division into so-called Upper and Lower Banat. Even though this division does not imply either geographical or administrative units, it was taken over from the local emic terminology, and is also legitimately used by some of renowned researchers of history, customs, and traditional music of Serbs in this area (А. Ivić, Ј. Erdeljanović, М. Filipović, S. Ilić). When it comes to settlements in the Romanian part of Banat which are also populated by Serbs, which are in the focus of this paper, they may be geographically regarded within two groups: the northern group, at the territory located north-west from Timișoara to the river Mureş and the southern group, in the valley of the Timiş (Serbian: Tamiš). This division corresponds to the classification of folk speeches of this area: according to findings of ethno-linguists, Serbs in these settlements use the Šumadija-Vojvodina dialect; however, the northern group of settlements belongs to the area of so-called Kikinda speech, while the southern group belongs to the area of Tamiš speech. Legitimacy of the identical division of this area based on the ethnomusicological criterion is also confirmed by the results of ethnomusicological field researches in the broader area of Timișoara, performed by the author of this book in the course of 1990s. The decision to pay particular attention to the vocal tradition of Serbs from this area derives from the fact that that, when it comes to traditional culture of Serbs, the area of the northern part of Romanian Upper Banat is a separate unit in terms of speech and ethnic characteristics; the second reason for such scientific determination lies in the fact that it was this area where researchers of traditional Serbian music in the course of 20th century collected the largest number of tunes. This book is based on the results of their research in the following places: Variaş (Serbian toponym Varjaš), Sânnicolau Mare (Veliki Semikluš), Sâmpetru Mare (Veliki Sempetar), Gelu (Ketfelj), Mănăştur (Monoštor), Satu Mare (Nađfala), Saravale (Saravola), Felnac (Fenlak) and Cenad (Čanad).", publisher = "Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности, Темишвар : Савез Срба у Румунији", title = "Певачко наслеђе Срба у Горњем Банату у Румунији: сведочанства на истеку ХХ века, Vocal tradition of Serbs in Upper Banat in Romania: testimonies at the end of the XX century", url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3654" }
Јовановић, Ј.. (2015). Певачко наслеђе Срба у Горњем Банату у Румунији: сведочанства на истеку ХХ века. Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности.. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3654
Јовановић Ј. Певачко наслеђе Срба у Горњем Банату у Румунији: сведочанства на истеку ХХ века. 2015;. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3654 .
Јовановић, Јелена, "Певачко наслеђе Срба у Горњем Банату у Румунији: сведочанства на истеку ХХ века" (2015), https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3654 .