Alexandre Damnianovitch: De l'orient à l'occident

Abstract

Compositeur né en Serbie et vivant en France depuis 1978, Alexandre Damnianovitch marque aujourd'hui la création contemporaine d'une empreinte très personnelle. Son chemin, fait d'exigences, de remises en question d'ouvertures et de réflexion, reste nourri par les apports conjugués des cultures orientales et occidentales. A travers l'examen de partitions récentes, nous tenterons de dégager ce qui caractérise son style, mettant en exergue les éléments qui l'ont plus ou moins influencé, pour constater que sa trajectoire française l'a amené, de façon plus ou moins directe, à renouer avec ses racines serbes, et à poursuivre une tradition nourrie par les apports d'une modernité qu'Alexandre Damnianovitch a su assimiler sans dogmatisme aucun

Kompozitor rođen u Srbiji, koji živi u Francuskoj od 1978. godine, Aleksandar Damnjanović ima izgrađen lični kompozicioni stil. Na svom putu ispunjenom istraživanjima i preispitivanjima, dobija stvaralačke podsticaje i iz istočnih i iz zapadnih kultura. Tokom svoje evolucije došao je do tačke kada manje ili više direktno obnavlja veze sa svojim srpskim korenima, ne prekidajući kontakt sa modernizmom koji je uvek usvajao bez dogmatizma. Godinama stvaralačkog ćutanja koje su nastupile početkom poslednje decenije prošlog veka, prethodila su različita kompozitorova interesovanja, odražena u Serijama (keltska tradicija), Tri srpska napeva (srpska) i drugim delima. Sam Damnjanović smatra Iskušenja sv. Antonija za gudački orkestar (1996) za svoje prvo potpuno uspelo delo. Na samom početku koristi materijal iz Tri srpska napeva koji potom preobražava po principu opozicije različitih principa: konsonance - disonance, svetlo - tamno, red - nered. U ovom delu modalne harmonije i minimalističkog izraza uočava se zlatni presek u formi. Opredelivši se za klasični i homogeni instrumentalni sastav, kompozitor je svesno izbegao da se poigrava sa tembrima, da koristi perkusivne i bruitističke efekte, ili da uključi elektroakustička sredstva, što je jedno od glavnih obeležja francuske muzike poslednje četiri decenije. Sledeće značajno delo je Folksongs (1998) za sopran i gudački orkestar, bazirano na ranijim Serijama. Četiri pesme su srpskog porekla: prva je komponovana prema svadbenom napevu sa istoka Srbije, a druga prema jednom kolu prolećnog obreda. Melodijski tok prve je fluidan i gibak, a harmonska podrška se stalno i diskretno menja; druga deluje prvenstveno svojim inkantatorskim karakterom, ona je neprekidni poziv na priključenje kolu; treća je ljubavna pesma u kojoj se ornamentalna vokalna linija razvija nad običnim burdonom četvrta je pastirska pesma čija se vokalna melodija održava u trodelnom metru, dok se u instrumentalnim deonicama repetitivnog karaktera suprotstavljaju dvodelna i trodelna mera, a ceo tok postepeno postaje sve disonantniji, dovodeći do hromatskog totala na kraju. Ostale tri pesme u delu su italijanske, od kojih je prva pesma sa Sicilije koja se peva tokom procesije na Veliki Petak, u drugoj se evocira bolna usamljenost jednog zatvorenika u Palermu, dok je treća deo prolećnog obreda. U radu se analiziraju još i Roždestvo Hristovo (1999) za hor a cappela, ciklus od sedam Božićnih pesama prema tekstovima svetog Romana Meloda, kojim se Damnjanović vraća svojim pravoslavnim korenima, i Zvona (2001) za mešoviti hor, prema pesmi E. A. Poa.