Есеји Јована Дучића о прози српске модерне

Abstract

Рад се бави есејима Јована Дучића о српским прозаистима, Петру Кочићу, Борисаву Станковићу, Иви Ћипику и Исидори Секулић. Разматрамо како је један песник судио о приповеци и роману, како је детектовао, тумачио и вредновао промене у српској књижевности на прелазу из деветнаестог у двадесети век, из доба реализма у период модерне, и шире, у епоху модернизма. Ови есеји откривају и многе важне моменте Дучићеве поетике, упућују на промене кроз које је као књижевник пролазио, поготову ако се прате варијанте истог есеја из различитих стваралачких периода. Његове огледе посматрамо и у контексту ондашње књижевне критике и судова које су изрицали Јован Скерлић или Бранко Лазаревић. Коначно, Дучићеви есеји о поменутим прозним писцима остали су до данас међу најбољим текстовима који су о овим ауторима написани.

The paper discusses Jovan Dučić’s essays on Serbian prose writers who created at the beginning of the twentieth century: Petar Kočić, Borisav Stanković, Ivo Ćipikо and Isidоra Sekulić. Dučic interpreted and valued the changes in Serbian literature from the period of realism to modernism. These essays also reveal many important moments of Dučić’s poetics, pointing to the changes he went through as a writer. Analyzing the works of his literary and life companions, Dučić wrote about everything that fascinated and inspired him as a man and poet - about beauty, woman, tradition, language, history. We also observe his essays in the context of the then literary criticism of Jovan Skerlić or Branko Lazarević. Finally, Dučić’s essays on the mentioned prose writers have remained among the best texts written about these authors to this day.