Исидора Секулић (1877–1958)
Аутори
Пековић, СлободанкаОстала ауторства
Максимовић, ЉубомирКнежевић, Зоран
Милошевић-Ђорђевић, Нада
Конференцијски прилог (Објављена верзија)
Метаподаци
Приказ свих података о документуАпстракт
Најзначајнији постулати стваралаштва Исидоре Секулић, као и оне
одлике њеног начина писања и живота, створили су од ње „најумнију Српкињу”, али и „апостола самоће”. И у личном животу и у књижевном стварању
сматрала је да је принцип истинитости, односно поштења како у односу
према људима тако и у односу на књижевни дискурс (било фикционални,
критички, историјски или теоријски) од изузетне важности. На почетно
начело истине надовезивали су се и остали принципи којих се придржавала: принцип сиромаштва, однос према религији, народу, националном
и интернационалном, према језику и култури, за коју је веровала да је покретач напретка и разумевања.
Слављена и оспоравана, Исидора Секулић је обележила своје време,
а њени есеји, путописи и прозни радови и данас изазивају интересовање
читалаца и истраживача. Једна је од ретких српских списатељки која је
стекла запажено место у српском књижевном канону.
Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 1939, за
дописно...г члана Српске академије наука 1948, а за редовног члана 1950.
године. Исидора Секулић се родила 16. фебруара 1877. године у Мошорину. У
интервјуу који је дала 1957, наводи се 17. фебруар, а Славко Леовац у предговору за Критичке радове Исидоре Секулић [78, стр. 7] наводи 18. фебруар.
Њен отац је забележио на маргини Шилерових драма: „Дана 4/6 фебруара
1877, у петак, 5 минута пред ¾ на 11 сахата пре подне”. У црквеним књигама
уписана је као Сидонија. Била је дете када јој је умро седмогодишњи брат
Предраг (1881), а само три године касније и мајка Милица. Обоје од ту беркулозе. Болешљивост је и сама наследила и читавог живота се борила
са слабим плућима, главобољама и несаницама. Две друге смрти, оца у
априлу 1900. и само три месеца касније брата Димитрија, правника, који
је умро у 21. години, тешко су је погодиле. До краја живота о Ускрсу редовно је долазила на гробље. О мајци (и помајци) мало је говорила. Мајку
је помињала узгред, углавном да је од ње наследила „слаба плућа”, а за
маћеху је говорила да је „добра жена”, али да је била далеко од ученог
породичног круга оца и деце: „Своју маћеху данас више жалим, него што је
осуђујем. Она је била лепо васпитана жена у оном грађанском смислу речи,
али се морала осећати врло смешно међу нама који смо знали за Сенеку,
Сократа, Берлиоза; говорили неколико страних језика још као деца, а она
о многим стварима појма није имала, мада се претварала да нешто разуме…”
[91, стр. 20].
Сва њена сећања и лепе речи биле су усмерене на оца Данила,
општинског бележника а потом градског капетана у Земуну. Волела га
је и поштовала и била му захвална што ју је научио да цени рад и знање.
Поносила се тиме да је „добар раденик”, да је марљива, пуна воље да ради.
Била је усамљена као дете, а као одрасла, сама је избегавала јавност и
јавне наступе. Живела је да би писала и у писању је тражила одговоре на
етичка и естетичка питања која су је заокупљала.
У детињству, доста су се селили, углавном због очевог посла, а касније због њеног школовања: Рума, Земун, Нови Сад, Сомбор, Будимпешта.
У школи је увек била одлична, „са свим петицима”. Када је завршила школовање у Будимпешти, у Новом времену (29. јуна 1897) објављена је вест:
„Госпођица Сидонија, ћерка нашег уваженог градског капетана госп. Данила Секулића, свршила је у Будимпешти виши курс државне педагогије
са скроз изврсним успехом.” Са прекидима је 1904, 1906, 1909. слушала
предавања у Лондону, Паризу и Берлину из упоредне књижевности. Докторирала је у Немачкој.1
Академску диплому је добила 1897. и као „у сваком погледу доброг
моралног понашања” постављена је за наставницу математике и природ них наука у Српској вишој девојачкој школи у Панчеву и тиме као да се
придружила многим образованим девојкама које су углавном могле да
се баве учитељским послом. Предавала је математику, природне науке,
физику, хемију и прве две године и гимнастику. Наредне, 1898. године
положила је државни испит, што је забележено у панчевачком Грађанину
и Женском свету: „Исидора Секулићева, учитељица панчевачке СВДШ,
положила је прошлог месеца у Будимпешти испит за грађанске школе, из vпокрет, Мисао. Приказана је ТВ драма о њеном животу, Славољуб Стевановић Раваси режирао је серију Кроника паланачког гробља, а Угљеша
Шајтинац је драматизовао њен роман Ђакон богородичине цркве. Дуго
година одржавао се научни скуп посвећен Исидори Секулић и излазила
периодична публикација Исидоријана. Такође је установљена и књижевна
награда „Исидора Секулић”.
Била је чланица разних женских организација и њихова представница
на многим скуповима, а на конгресу Међународног савета жена у Кристи јанији (данашњем Ослу, 1920) изабрана је за секретара главног одбора.
Једна је од оснивача Удружења наставница средњих стручних школа, а
после Другог светског рата чланица је главног одбора АФЖ-а. Дружила се
са највиђенијим интелектуалцима и била радо примана у разна друштва,
а чувена су била окупљања у њеној кући једном недељно, где се разгова рало о књижевности, музици, културним догађањима.
Није радо говорила о себи. Цео свој живот и рад сажела је у дванаест
редова аутобиографске белешке коју је написала када је постала академик.
Дала је неколико интервјуа, а многе податке о ономе како је живела, шта
је мислила, осећала, волела забележили су разни писци. Уништила је и
писма која је добијала јер је сматрала да треба да је памте по њеном раду
и делима.
Исидора Секулић је била велики путник. Путовања су била вид ду ховне хране и потврда о јединству културног наслеђа, за које је сматрала
да је баштина свих народа. Обишла је и боравила у Италији, Француској,
Немачкој, Грчкој. За њен живот и рад најважније је било путовање у Норвешку. После тог путовања објавила је Писма из Норвешке (1914), један од
најбољих путописа српске књижевности. Јован Скерлић је написао критику која ју је дубоко повредила и на одређен начин обележила њен даљи
рад. Норвешка је била важна и за њу лично јер је ту упознала пољског лекара др Емила Стремницког, за кога се удала 1913. године. Крајем те године
вратила се у Београд, а 1914. објављена је вест у Политици да је на путу из
Кристијаније (Осла) у Берлин напрасно умро др Емил Стремницки.
Почетком XX века Србија се модернизовала и на друштвеном и на
културном плану. То је било превратничко време за књижевност и уметност, време увођења модернистичког књижевног проседеа. Али и време
ратова. За време аустријске окупације 1915–1918. боравила је у Алексинцу,
Београду и Сокобањи. И за време Другог светског рата била је у земљи.
Одбила је да потпише, 1941. године, Апел српском народу.
Прву збирку приповедака објавила је 1913. у зрелим годинама, мада јој
је још као одличној ученици Сомборске препарандије поверено да у част
управника Николе Ђ. Вукчевића одржи говор. Говор је штампан у Школ ском листу, а пола године касније, 1894, ту је објављен и њен први рад
„Шта су Србину гусле”. Следе књиге које је углавном објављивала о свом
трошку. Само је роман Ђакон богородичне цркве објављен у Загребу 1919.
Поред књига које је објавила за живота, много њених радова је објављено у периодици. Другу књигу о Његошу спалила је после напада Милована Ђиласа.
Умрла је у Београду 5. априла 1958. у 81. години живота. Сахрањена је
на Топчидерском гробљу онако како је желела, скромно, увијена само у
бели чаршав, без говора и венаца
Isidora Sekulić was born in 1877 in Mošorin. She completed the advanced course in
state pedagogy and passed the French language and literature in 1897 in Budapest. She
occasionally attended lectures on comparative literature from 1904 to 1909 in London,
Paris and Berlin. She earned a PhD degree in Germany. Her teaching career lasted for 35
years, and as of 1931 she entirely devoted herself to literary work.
Isidora Sekulić earned a high place in Serbian culture as a woman-intellectual. She
was a polyglot (at the age of 14 she could speak five languages) and erudite. According to
her contemporaries, she was distinguished by an extraordinary sagacity and a unique
way of thinking, and her multifold approach to problems. She must also be acknowledged for her courage to “write like a woman”, in spite of the mainstream and established
regula, at the outset of the 20th century, about the topics that usually men wrote about,
ignoring all restrictions that existed at the tim...e in reference to gender, as well as to
“small and big” nations, “small and big” cultures. It could be said that she redefined her
position as an intellectual in patriarchal culture, alongside “Enlightenment in the West”
and “Balkan backwardness”.
Isidora Sekulić’s oeuvre is large and diverse. She wrote nearly six thousand pages of
“experimental works” as she herself dubbed them. Some of them were compiled in books,
some were published in periodicals. Her legacy and correspondence are also extensive.
She wrote stories, narratives, chronicles (some parts of her chronicles look like the basis
for a novel), travelogues, essays, reviews, commissioned texts, novels, and she also did
translation work. She wrote about books, writers, dilemmas, philosophy, religion, music,
art, in a manner that was rare in Serbian literature. Although she was not a professional
art or music critic, her texts about fine arts or music were far from amateurish. She un derstood music and painting well and translated them into words. For example, her lyrical paper Tuga (Sorrow) can be read as a story about love-longing, but it is also a guide
for Grieg’s “Elegy Op. 47”. She was well informed about all arts events, became ecstatic
after seeing the exhibition of Henry Moore or listening to “Symphonie Espagnole” by
Édouard Lalo performed by Yehudi Menuhin. She was a literary master who intriguingly
used erudition and who pondered over art, everyday problems, prejudice… making the
reader pay attention and take part. She tried hard to steer clear of tedious documenta rism and false objectivity in all her writing. Even though she was aware that her words
represented her, she managed to avoid exaggerated subjectivity and narcissism. What
connects all her texts are her distinctive style and language (but also the unrepeatability
of the statement), knowledge and meticulousness. One way or another, her writing is a
speech about herself, although it is far from being a personal diary, not even when she
wrote her Pisma iz Norveške (Letters from Norway). With a writer like Isidora Sekulić,
the reader is seduced with words. She attached great importance to words (spoken or written), and therefore the conclusion that she was a great stylist was logically derived
from her attention to words. The translator or the reader must pay special attention to
words, because they constitute one of the reliable elements of structure, which ensures
the understanding of the author’s text, and of her subjective reception. For example, in
her Uvod u srpski narodni jezik – bolje reći govor (An Introduction to the Serbian Folk
Language – or Speech), language-speech is highlighted as a miraculous expression: “Even
though she talks a lot about translation in this booklet, the author’s real interest and the
true meaning of texts lies in the everlasting and actually inexhaustible observations of
the marvel, of the treasure if you like, which is called a human speech, people’s language,
languages of different nations. The basis or the origin of this marvel lies in the human
power, which means that people, through expressive forms and using meaning, speak
about their lives, their experiences in nature and in the human community. In doing so,
they use a vast number of speech variations, which cannot be counted, nor determined.
Human ability to speak, which have primitive and civilized people alike, is constantly at
work, day and night, like the circulation of blood or the beating of the heart.” [25, Govor i
jezik, Mir i nemir (Speech and Language, Tranquility and Turmoil), p. 119].
Her literary work was influenced by all that was important to her. Everything she
created reflected the author herself, but primarily her feelings of loneliness and vulnerability, her attitude towards tradition and people, her religious beliefs, an imperative
about her attitudes towards truth and honesty, towards other cultures and peoples.
She was elected a corresponding member of the Serbian Royal Academy in 1939, a
corresponding member of the Serbian Academy of Sciences in 1948, and a full member
in 1950.
Кључне речи:
Исидора Секулић (1877–1958) / биографија / Isidora Sekulić (1877-1958) / biography / Isidora Sekulić (1877–1958)Извор:
Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1, 2021, 92-129Издавач:
- Београд : Српска академија наука и уметности
TY - CONF AU - Пековић, Слободанка PY - 2021 UR - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14568 AB - Најзначајнији постулати стваралаштва Исидоре Секулић, као и оне одлике њеног начина писања и живота, створили су од ње „најумнију Српкињу”, али и „апостола самоће”. И у личном животу и у књижевном стварању сматрала је да је принцип истинитости, односно поштења како у односу према људима тако и у односу на књижевни дискурс (било фикционални, критички, историјски или теоријски) од изузетне важности. На почетно начело истине надовезивали су се и остали принципи којих се придржавала: принцип сиромаштва, однос према религији, народу, националном и интернационалном, према језику и култури, за коју је веровала да је покретач напретка и разумевања. Слављена и оспоравана, Исидора Секулић је обележила своје време, а њени есеји, путописи и прозни радови и данас изазивају интересовање читалаца и истраживача. Једна је од ретких српских списатељки која је стекла запажено место у српском књижевном канону. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 1939, за дописног члана Српске академије наука 1948, а за редовног члана 1950. године. Исидора Секулић се родила 16. фебруара 1877. године у Мошорину. У интервјуу који је дала 1957, наводи се 17. фебруар, а Славко Леовац у предговору за Критичке радове Исидоре Секулић [78, стр. 7] наводи 18. фебруар. Њен отац је забележио на маргини Шилерових драма: „Дана 4/6 фебруара 1877, у петак, 5 минута пред ¾ на 11 сахата пре подне”. У црквеним књигама уписана је као Сидонија. Била је дете када јој је умро седмогодишњи брат Предраг (1881), а само три године касније и мајка Милица. Обоје од ту беркулозе. Болешљивост је и сама наследила и читавог живота се борила са слабим плућима, главобољама и несаницама. Две друге смрти, оца у априлу 1900. и само три месеца касније брата Димитрија, правника, који је умро у 21. години, тешко су је погодиле. До краја живота о Ускрсу редовно је долазила на гробље. О мајци (и помајци) мало је говорила. Мајку је помињала узгред, углавном да је од ње наследила „слаба плућа”, а за маћеху је говорила да је „добра жена”, али да је била далеко од ученог породичног круга оца и деце: „Своју маћеху данас више жалим, него што је осуђујем. Она је била лепо васпитана жена у оном грађанском смислу речи, али се морала осећати врло смешно међу нама који смо знали за Сенеку, Сократа, Берлиоза; говорили неколико страних језика још као деца, а она о многим стварима појма није имала, мада се претварала да нешто разуме…” [91, стр. 20]. Сва њена сећања и лепе речи биле су усмерене на оца Данила, општинског бележника а потом градског капетана у Земуну. Волела га је и поштовала и била му захвална што ју је научио да цени рад и знање. Поносила се тиме да је „добар раденик”, да је марљива, пуна воље да ради. Била је усамљена као дете, а као одрасла, сама је избегавала јавност и јавне наступе. Живела је да би писала и у писању је тражила одговоре на етичка и естетичка питања која су је заокупљала. У детињству, доста су се селили, углавном због очевог посла, а касније због њеног школовања: Рума, Земун, Нови Сад, Сомбор, Будимпешта. У школи је увек била одлична, „са свим петицима”. Када је завршила школовање у Будимпешти, у Новом времену (29. јуна 1897) објављена је вест: „Госпођица Сидонија, ћерка нашег уваженог градског капетана госп. Данила Секулића, свршила је у Будимпешти виши курс државне педагогије са скроз изврсним успехом.” Са прекидима је 1904, 1906, 1909. слушала предавања у Лондону, Паризу и Берлину из упоредне књижевности. Докторирала је у Немачкој.1 Академску диплому је добила 1897. и као „у сваком погледу доброг моралног понашања” постављена је за наставницу математике и природ них наука у Српској вишој девојачкој школи у Панчеву и тиме као да се придружила многим образованим девојкама које су углавном могле да се баве учитељским послом. Предавала је математику, природне науке, физику, хемију и прве две године и гимнастику. Наредне, 1898. године положила је државни испит, што је забележено у панчевачком Грађанину и Женском свету: „Исидора Секулићева, учитељица панчевачке СВДШ, положила је прошлог месеца у Будимпешти испит за грађанске школе, из vпокрет, Мисао. Приказана је ТВ драма о њеном животу, Славољуб Стевановић Раваси режирао је серију Кроника паланачког гробља, а Угљеша Шајтинац је драматизовао њен роман Ђакон богородичине цркве. Дуго година одржавао се научни скуп посвећен Исидори Секулић и излазила периодична публикација Исидоријана. Такође је установљена и књижевна награда „Исидора Секулић”. Била је чланица разних женских организација и њихова представница на многим скуповима, а на конгресу Међународног савета жена у Кристи јанији (данашњем Ослу, 1920) изабрана је за секретара главног одбора. Једна је од оснивача Удружења наставница средњих стручних школа, а после Другог светског рата чланица је главног одбора АФЖ-а. Дружила се са највиђенијим интелектуалцима и била радо примана у разна друштва, а чувена су била окупљања у њеној кући једном недељно, где се разгова рало о књижевности, музици, културним догађањима. Није радо говорила о себи. Цео свој живот и рад сажела је у дванаест редова аутобиографске белешке коју је написала када је постала академик. Дала је неколико интервјуа, а многе податке о ономе како је живела, шта је мислила, осећала, волела забележили су разни писци. Уништила је и писма која је добијала јер је сматрала да треба да је памте по њеном раду и делима. Исидора Секулић је била велики путник. Путовања су била вид ду ховне хране и потврда о јединству културног наслеђа, за које је сматрала да је баштина свих народа. Обишла је и боравила у Италији, Француској, Немачкој, Грчкој. За њен живот и рад најважније је било путовање у Норвешку. После тог путовања објавила је Писма из Норвешке (1914), један од најбољих путописа српске књижевности. Јован Скерлић је написао критику која ју је дубоко повредила и на одређен начин обележила њен даљи рад. Норвешка је била важна и за њу лично јер је ту упознала пољског лекара др Емила Стремницког, за кога се удала 1913. године. Крајем те године вратила се у Београд, а 1914. објављена је вест у Политици да је на путу из Кристијаније (Осла) у Берлин напрасно умро др Емил Стремницки. Почетком XX века Србија се модернизовала и на друштвеном и на културном плану. То је било превратничко време за књижевност и уметност, време увођења модернистичког књижевног проседеа. Али и време ратова. За време аустријске окупације 1915–1918. боравила је у Алексинцу, Београду и Сокобањи. И за време Другог светског рата била је у земљи. Одбила је да потпише, 1941. године, Апел српском народу. Прву збирку приповедака објавила је 1913. у зрелим годинама, мада јој је још као одличној ученици Сомборске препарандије поверено да у част управника Николе Ђ. Вукчевића одржи говор. Говор је штампан у Школ ском листу, а пола године касније, 1894, ту је објављен и њен први рад „Шта су Србину гусле”. Следе књиге које је углавном објављивала о свом трошку. Само је роман Ђакон богородичне цркве објављен у Загребу 1919. Поред књига које је објавила за живота, много њених радова је објављено у периодици. Другу књигу о Његошу спалила је после напада Милована Ђиласа. Умрла је у Београду 5. априла 1958. у 81. години живота. Сахрањена је на Топчидерском гробљу онако како је желела, скромно, увијена само у бели чаршав, без говора и венаца AB - Isidora Sekulić was born in 1877 in Mošorin. She completed the advanced course in state pedagogy and passed the French language and literature in 1897 in Budapest. She occasionally attended lectures on comparative literature from 1904 to 1909 in London, Paris and Berlin. She earned a PhD degree in Germany. Her teaching career lasted for 35 years, and as of 1931 she entirely devoted herself to literary work. Isidora Sekulić earned a high place in Serbian culture as a woman-intellectual. She was a polyglot (at the age of 14 she could speak five languages) and erudite. According to her contemporaries, she was distinguished by an extraordinary sagacity and a unique way of thinking, and her multifold approach to problems. She must also be acknowledged for her courage to “write like a woman”, in spite of the mainstream and established regula, at the outset of the 20th century, about the topics that usually men wrote about, ignoring all restrictions that existed at the time in reference to gender, as well as to “small and big” nations, “small and big” cultures. It could be said that she redefined her position as an intellectual in patriarchal culture, alongside “Enlightenment in the West” and “Balkan backwardness”. Isidora Sekulić’s oeuvre is large and diverse. She wrote nearly six thousand pages of “experimental works” as she herself dubbed them. Some of them were compiled in books, some were published in periodicals. Her legacy and correspondence are also extensive. She wrote stories, narratives, chronicles (some parts of her chronicles look like the basis for a novel), travelogues, essays, reviews, commissioned texts, novels, and she also did translation work. She wrote about books, writers, dilemmas, philosophy, religion, music, art, in a manner that was rare in Serbian literature. Although she was not a professional art or music critic, her texts about fine arts or music were far from amateurish. She un derstood music and painting well and translated them into words. For example, her lyrical paper Tuga (Sorrow) can be read as a story about love-longing, but it is also a guide for Grieg’s “Elegy Op. 47”. She was well informed about all arts events, became ecstatic after seeing the exhibition of Henry Moore or listening to “Symphonie Espagnole” by Édouard Lalo performed by Yehudi Menuhin. She was a literary master who intriguingly used erudition and who pondered over art, everyday problems, prejudice… making the reader pay attention and take part. She tried hard to steer clear of tedious documenta rism and false objectivity in all her writing. Even though she was aware that her words represented her, she managed to avoid exaggerated subjectivity and narcissism. What connects all her texts are her distinctive style and language (but also the unrepeatability of the statement), knowledge and meticulousness. One way or another, her writing is a speech about herself, although it is far from being a personal diary, not even when she wrote her Pisma iz Norveške (Letters from Norway). With a writer like Isidora Sekulić, the reader is seduced with words. She attached great importance to words (spoken or written), and therefore the conclusion that she was a great stylist was logically derived from her attention to words. The translator or the reader must pay special attention to words, because they constitute one of the reliable elements of structure, which ensures the understanding of the author’s text, and of her subjective reception. For example, in her Uvod u srpski narodni jezik – bolje reći govor (An Introduction to the Serbian Folk Language – or Speech), language-speech is highlighted as a miraculous expression: “Even though she talks a lot about translation in this booklet, the author’s real interest and the true meaning of texts lies in the everlasting and actually inexhaustible observations of the marvel, of the treasure if you like, which is called a human speech, people’s language, languages of different nations. The basis or the origin of this marvel lies in the human power, which means that people, through expressive forms and using meaning, speak about their lives, their experiences in nature and in the human community. In doing so, they use a vast number of speech variations, which cannot be counted, nor determined. Human ability to speak, which have primitive and civilized people alike, is constantly at work, day and night, like the circulation of blood or the beating of the heart.” [25, Govor i jezik, Mir i nemir (Speech and Language, Tranquility and Turmoil), p. 119]. Her literary work was influenced by all that was important to her. Everything she created reflected the author herself, but primarily her feelings of loneliness and vulnerability, her attitude towards tradition and people, her religious beliefs, an imperative about her attitudes towards truth and honesty, towards other cultures and peoples. She was elected a corresponding member of the Serbian Royal Academy in 1939, a corresponding member of the Serbian Academy of Sciences in 1948, and a full member in 1950. PB - Београд : Српска академија наука и уметности C3 - Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1 T1 - Исидора Секулић (1877–1958) SP - 92 EP - 129 UR - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14568 ER -
@conference{ author = "Пековић, Слободанка", year = "2021", abstract = "Најзначајнији постулати стваралаштва Исидоре Секулић, као и оне одлике њеног начина писања и живота, створили су од ње „најумнију Српкињу”, али и „апостола самоће”. И у личном животу и у књижевном стварању сматрала је да је принцип истинитости, односно поштења како у односу према људима тако и у односу на књижевни дискурс (било фикционални, критички, историјски или теоријски) од изузетне важности. На почетно начело истине надовезивали су се и остали принципи којих се придржавала: принцип сиромаштва, однос према религији, народу, националном и интернационалном, према језику и култури, за коју је веровала да је покретач напретка и разумевања. Слављена и оспоравана, Исидора Секулић је обележила своје време, а њени есеји, путописи и прозни радови и данас изазивају интересовање читалаца и истраживача. Једна је од ретких српских списатељки која је стекла запажено место у српском књижевном канону. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 1939, за дописног члана Српске академије наука 1948, а за редовног члана 1950. године. Исидора Секулић се родила 16. фебруара 1877. године у Мошорину. У интервјуу који је дала 1957, наводи се 17. фебруар, а Славко Леовац у предговору за Критичке радове Исидоре Секулић [78, стр. 7] наводи 18. фебруар. Њен отац је забележио на маргини Шилерових драма: „Дана 4/6 фебруара 1877, у петак, 5 минута пред ¾ на 11 сахата пре подне”. У црквеним књигама уписана је као Сидонија. Била је дете када јој је умро седмогодишњи брат Предраг (1881), а само три године касније и мајка Милица. Обоје од ту беркулозе. Болешљивост је и сама наследила и читавог живота се борила са слабим плућима, главобољама и несаницама. Две друге смрти, оца у априлу 1900. и само три месеца касније брата Димитрија, правника, који је умро у 21. години, тешко су је погодиле. До краја живота о Ускрсу редовно је долазила на гробље. О мајци (и помајци) мало је говорила. Мајку је помињала узгред, углавном да је од ње наследила „слаба плућа”, а за маћеху је говорила да је „добра жена”, али да је била далеко од ученог породичног круга оца и деце: „Своју маћеху данас више жалим, него што је осуђујем. Она је била лепо васпитана жена у оном грађанском смислу речи, али се морала осећати врло смешно међу нама који смо знали за Сенеку, Сократа, Берлиоза; говорили неколико страних језика још као деца, а она о многим стварима појма није имала, мада се претварала да нешто разуме…” [91, стр. 20]. Сва њена сећања и лепе речи биле су усмерене на оца Данила, општинског бележника а потом градског капетана у Земуну. Волела га је и поштовала и била му захвална што ју је научио да цени рад и знање. Поносила се тиме да је „добар раденик”, да је марљива, пуна воље да ради. Била је усамљена као дете, а као одрасла, сама је избегавала јавност и јавне наступе. Живела је да би писала и у писању је тражила одговоре на етичка и естетичка питања која су је заокупљала. У детињству, доста су се селили, углавном због очевог посла, а касније због њеног школовања: Рума, Земун, Нови Сад, Сомбор, Будимпешта. У школи је увек била одлична, „са свим петицима”. Када је завршила школовање у Будимпешти, у Новом времену (29. јуна 1897) објављена је вест: „Госпођица Сидонија, ћерка нашег уваженог градског капетана госп. Данила Секулића, свршила је у Будимпешти виши курс државне педагогије са скроз изврсним успехом.” Са прекидима је 1904, 1906, 1909. слушала предавања у Лондону, Паризу и Берлину из упоредне књижевности. Докторирала је у Немачкој.1 Академску диплому је добила 1897. и као „у сваком погледу доброг моралног понашања” постављена је за наставницу математике и природ них наука у Српској вишој девојачкој школи у Панчеву и тиме као да се придружила многим образованим девојкама које су углавном могле да се баве учитељским послом. Предавала је математику, природне науке, физику, хемију и прве две године и гимнастику. Наредне, 1898. године положила је државни испит, што је забележено у панчевачком Грађанину и Женском свету: „Исидора Секулићева, учитељица панчевачке СВДШ, положила је прошлог месеца у Будимпешти испит за грађанске школе, из vпокрет, Мисао. Приказана је ТВ драма о њеном животу, Славољуб Стевановић Раваси режирао је серију Кроника паланачког гробља, а Угљеша Шајтинац је драматизовао њен роман Ђакон богородичине цркве. Дуго година одржавао се научни скуп посвећен Исидори Секулић и излазила периодична публикација Исидоријана. Такође је установљена и књижевна награда „Исидора Секулић”. Била је чланица разних женских организација и њихова представница на многим скуповима, а на конгресу Међународног савета жена у Кристи јанији (данашњем Ослу, 1920) изабрана је за секретара главног одбора. Једна је од оснивача Удружења наставница средњих стручних школа, а после Другог светског рата чланица је главног одбора АФЖ-а. Дружила се са највиђенијим интелектуалцима и била радо примана у разна друштва, а чувена су била окупљања у њеној кући једном недељно, где се разгова рало о књижевности, музици, културним догађањима. Није радо говорила о себи. Цео свој живот и рад сажела је у дванаест редова аутобиографске белешке коју је написала када је постала академик. Дала је неколико интервјуа, а многе податке о ономе како је живела, шта је мислила, осећала, волела забележили су разни писци. Уништила је и писма која је добијала јер је сматрала да треба да је памте по њеном раду и делима. Исидора Секулић је била велики путник. Путовања су била вид ду ховне хране и потврда о јединству културног наслеђа, за које је сматрала да је баштина свих народа. Обишла је и боравила у Италији, Француској, Немачкој, Грчкој. За њен живот и рад најважније је било путовање у Норвешку. После тог путовања објавила је Писма из Норвешке (1914), један од најбољих путописа српске књижевности. Јован Скерлић је написао критику која ју је дубоко повредила и на одређен начин обележила њен даљи рад. Норвешка је била важна и за њу лично јер је ту упознала пољског лекара др Емила Стремницког, за кога се удала 1913. године. Крајем те године вратила се у Београд, а 1914. објављена је вест у Политици да је на путу из Кристијаније (Осла) у Берлин напрасно умро др Емил Стремницки. Почетком XX века Србија се модернизовала и на друштвеном и на културном плану. То је било превратничко време за књижевност и уметност, време увођења модернистичког књижевног проседеа. Али и време ратова. За време аустријске окупације 1915–1918. боравила је у Алексинцу, Београду и Сокобањи. И за време Другог светског рата била је у земљи. Одбила је да потпише, 1941. године, Апел српском народу. Прву збирку приповедака објавила је 1913. у зрелим годинама, мада јој је још као одличној ученици Сомборске препарандије поверено да у част управника Николе Ђ. Вукчевића одржи говор. Говор је штампан у Школ ском листу, а пола године касније, 1894, ту је објављен и њен први рад „Шта су Србину гусле”. Следе књиге које је углавном објављивала о свом трошку. Само је роман Ђакон богородичне цркве објављен у Загребу 1919. Поред књига које је објавила за живота, много њених радова је објављено у периодици. Другу књигу о Његошу спалила је после напада Милована Ђиласа. Умрла је у Београду 5. априла 1958. у 81. години живота. Сахрањена је на Топчидерском гробљу онако како је желела, скромно, увијена само у бели чаршав, без говора и венаца, Isidora Sekulić was born in 1877 in Mošorin. She completed the advanced course in state pedagogy and passed the French language and literature in 1897 in Budapest. She occasionally attended lectures on comparative literature from 1904 to 1909 in London, Paris and Berlin. She earned a PhD degree in Germany. Her teaching career lasted for 35 years, and as of 1931 she entirely devoted herself to literary work. Isidora Sekulić earned a high place in Serbian culture as a woman-intellectual. She was a polyglot (at the age of 14 she could speak five languages) and erudite. According to her contemporaries, she was distinguished by an extraordinary sagacity and a unique way of thinking, and her multifold approach to problems. She must also be acknowledged for her courage to “write like a woman”, in spite of the mainstream and established regula, at the outset of the 20th century, about the topics that usually men wrote about, ignoring all restrictions that existed at the time in reference to gender, as well as to “small and big” nations, “small and big” cultures. It could be said that she redefined her position as an intellectual in patriarchal culture, alongside “Enlightenment in the West” and “Balkan backwardness”. Isidora Sekulić’s oeuvre is large and diverse. She wrote nearly six thousand pages of “experimental works” as she herself dubbed them. Some of them were compiled in books, some were published in periodicals. Her legacy and correspondence are also extensive. She wrote stories, narratives, chronicles (some parts of her chronicles look like the basis for a novel), travelogues, essays, reviews, commissioned texts, novels, and she also did translation work. She wrote about books, writers, dilemmas, philosophy, religion, music, art, in a manner that was rare in Serbian literature. Although she was not a professional art or music critic, her texts about fine arts or music were far from amateurish. She un derstood music and painting well and translated them into words. For example, her lyrical paper Tuga (Sorrow) can be read as a story about love-longing, but it is also a guide for Grieg’s “Elegy Op. 47”. She was well informed about all arts events, became ecstatic after seeing the exhibition of Henry Moore or listening to “Symphonie Espagnole” by Édouard Lalo performed by Yehudi Menuhin. She was a literary master who intriguingly used erudition and who pondered over art, everyday problems, prejudice… making the reader pay attention and take part. She tried hard to steer clear of tedious documenta rism and false objectivity in all her writing. Even though she was aware that her words represented her, she managed to avoid exaggerated subjectivity and narcissism. What connects all her texts are her distinctive style and language (but also the unrepeatability of the statement), knowledge and meticulousness. One way or another, her writing is a speech about herself, although it is far from being a personal diary, not even when she wrote her Pisma iz Norveške (Letters from Norway). With a writer like Isidora Sekulić, the reader is seduced with words. She attached great importance to words (spoken or written), and therefore the conclusion that she was a great stylist was logically derived from her attention to words. The translator or the reader must pay special attention to words, because they constitute one of the reliable elements of structure, which ensures the understanding of the author’s text, and of her subjective reception. For example, in her Uvod u srpski narodni jezik – bolje reći govor (An Introduction to the Serbian Folk Language – or Speech), language-speech is highlighted as a miraculous expression: “Even though she talks a lot about translation in this booklet, the author’s real interest and the true meaning of texts lies in the everlasting and actually inexhaustible observations of the marvel, of the treasure if you like, which is called a human speech, people’s language, languages of different nations. The basis or the origin of this marvel lies in the human power, which means that people, through expressive forms and using meaning, speak about their lives, their experiences in nature and in the human community. In doing so, they use a vast number of speech variations, which cannot be counted, nor determined. Human ability to speak, which have primitive and civilized people alike, is constantly at work, day and night, like the circulation of blood or the beating of the heart.” [25, Govor i jezik, Mir i nemir (Speech and Language, Tranquility and Turmoil), p. 119]. Her literary work was influenced by all that was important to her. Everything she created reflected the author herself, but primarily her feelings of loneliness and vulnerability, her attitude towards tradition and people, her religious beliefs, an imperative about her attitudes towards truth and honesty, towards other cultures and peoples. She was elected a corresponding member of the Serbian Royal Academy in 1939, a corresponding member of the Serbian Academy of Sciences in 1948, and a full member in 1950.", publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности", journal = "Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1", title = "Исидора Секулић (1877–1958)", pages = "92-129", url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14568" }
Пековић, С.. (2021). Исидора Секулић (1877–1958). in Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1 Београд : Српска академија наука и уметности., 92-129. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14568
Пековић С. Исидора Секулић (1877–1958). in Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1. 2021;:92-129. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14568 .
Пековић, Слободанка, "Исидора Секулић (1877–1958)" in Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1 (2021):92-129, https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14568 .