Прве три банкарске кризе у Србији до 1914.

Abstract

У Србији су се догодиле три банкарске кризе до 1914. – једна индивидуална и две системске. Прву кризу представља пад највеће приватне банке – Прве српске банке која је почела крајем 1872. и завршила се ликвидацијом банке 1875. Две системске кризе су се догодиле 1908. и 1912. године. Оне су биле узроковане падом поверења у банке за време анексионе кризе и Балканских ратова. Захваљујући мерама Народне банке и српске Владе, обе кризе нису дуго трајале нити су имале негативне последице у виду банкротстава банака, рецесије, буџетских дефицита, раста јавног дуга и валутних криза. Анализа показује да је функција „крајњег кредитора” суштински била у рукама српске државе, јер је Народна банка у овој функцији била ограничена законским обавезама одржавања конвертибилности и покрића као и контингентирањем емисије сребрних новчаница.

There were three banking crises in Serbia before 1914 – one individual and two systemic ones. The first crisis was the failure of the largest private bank, The First Serbian Bank, which began at the end of 1872 and ended with the liquidation of the bank in 1875. The two systemic crises of 1908 and 1912 were caused by decreased confidence in banks in times of the Bosnian Annexation Crisis and the Balkan Wars. Due to the concerted actions of the National Bank and the Serbian government, the systemic crises did not last long and did not have negative consequences in the form of bank bankruptcies, recessions, increased public debt and currency crises. Analysis shows that the Serbian government was actually the “lender of last resort” because the National Bank was limited in this function by legal provisions of maintaining convertibility and cover, as well as limits on the issue of silver banknotes.