Говори Црне Горе у основици српског књижевног језика

Abstract

Више од два вијека, српски језик се развијао на основама млађих ијекавских говора, који заједно са већим дијелом Хрватске, Босне и Херцеговине, па и Србије у Вуково вријеме, заузимају више од половине територије Црне Горе, или прецизније, њен северозападни дио. Наиме, говори северозападне Црне Горе, укључујући штокавске говоре суседних подручја, који данас припадају Србији и Босни и Херцеговини, чине недјељиву цјелину. Сасвим је јасно да језичка граница између црногорских и суседних говора не постоји. То је разлог што Вука и његов модел српског књижевног језика није могуће искључити из Црне Горе. Истовремено, говор дурмиторског краја, нарочито Дробњака, одакле су Вукови преци дошли у Тршић, представља подручје које је унијело највише стваралачке снаге у Вуков модел књижевног језика.

Over the past two centuries, the Serbian language has been developing on the foundations of the much younger Ijekavian dialects, which along with most of Croatia, Bosnia and Herzegovina, and even Serbia during Vuk’s life, dominated more than one half of the territory of Montenegro, or more precisely put, its north-western part. Thus, the speeches of northwest Montenegro, along with the Shtokavian speeches of the surrounding areas, which today belong to Serbia and Bosnia and Herzegovina, make up an indivisible whole. It is quite clear that the linguistic border between Montenegrin and any neighboring speeches does not exist. That is why Vuk and his model of the Serbian literary language cannot be excluded from Montenegro. At the same time, the speech of the Durmitor area, especially in the vicinity of Drobnjak, the origin of Vuk’s ancestors who came to Tršić, is a region which has provided most of the creative power for Vuk’s model of literary language.