Надлежности у поступку дигитализације културног наслеђа : упоредноправна искуства

Abstract

Поступак дигитализације културног наслеђа представља дугорочан пројекат за који је на националном нивоу неопходно успоставити адекватне финансијске и ад- министративне капацитете. Када су у питању административни капацитети мисли се пре свега на надлежност државних институција. Осим министарстава надлежних за област културе, у том поступку је неопходно и учешће других на- ционалних институција. Како се ради о динамичном процесу, неопходна је кон- тинуирана сарадња не само институција на националном нивоу, већ и њихова сарадња са институцијама на међународном нивоу. Конкретно, у раду ће бити анализиране одредбе прописа којима су уређене надлежности различитих тела у поступку дигитализације у следећим земљама: Словенији, Хрватској, Македонији, Румунији, Бугарској и Црној Гори. Разлог због кога смо одабрали наведене земље огле- да се у томе што су Словенија и Хрватска прве од некадашњих Република чланица Социјалистичке Федеративне Републике Југославије приступиле Европској унији. Прописи Румуније и Бугарске су предмет анализе јер се ради о суседним земљама које су такође чланице наведене заједнице. Разлог за анализу прописа Републике Македоније и Црне Горе огледа се у томе што су наведене земље као и Република Србија у процесу приступања Европској заједници. На основу упоредне анализе про- писа поменутих земаља могуће је дати евентуалне предлоге за унапређење нацио- налног законодавства, а којим је уређена надлежност државних органа у поступку дигитализације културног наслеђа.

The procedure of cultural heritage digitisation is a long time project for which an adequate financial and administrative capacities at state level should be established. As a matter of fact, this process is quite dynamic and that’s why the permanent institutional cooperation not only at national, but also at international level is needed. Some countries started earlier with this process. Bearing in mind the fact that this is one of the conditions for states which try to became EU members, the aim of this paper is to present and to compare the legal solutions regarding competences of state authorities within this process, and to point out their advantages and disadvantages. These countries are chosen: Slovenia, Croatia, Bulgaria, Romania, Macedonia and Montenegro. They are all selected by authors, because they all were ex-communist countries. Between them, Slovenia and Croatia are the very first ex-members of ex-Yugoslav Federation which became EU members. Legal solutions regarding this topic in Bulgaria and Romania are interesting for us, because they are at the same time our neighbours and EU members. Macedonia and Montenegro are picked up because, this countries are in the EU accession process, as well as Serbia is. Based on comparative analises of legal solutions in countries which are already mentioned it is possible to deliver some suggestions how we could ameliorate national legislative framework in this specific field. That is the main benefit of the comparative method, and the main goal of this paper. In that way, the authors want to provide a modest contribution to the knowledge of this subject. This knowledge could gain an importance, not only regardind Serbia’s striving to became EU member, but also in setting up an adequate legal framework in Serbia in this very important field for every country.