| dc.description.abstract | Монографија о Слободану Јовановићу (1869–1958), објављена поводом 150-годи-
шњице његовог рођења, представља јединствен приказ живота, научног рада, друштва
и времена у којем је живео. Јовановићево дело и његова личност одувек су привлачили
пажњу широке јавности. Дело које је оставио веома је обимно и разноврсно. Треба на-
поменути да велики број његових радова није обједињен у вишетомним сабраним дели-
ма која су до сада објављена. Слободан Јовановић је више од четрдесет година предавао
на Правном факултету у Београду. Обављао је дужности декана Правног факултета и
ректора Универзитета у Београду. Био је председник Српске краљевске академије, прав-
ни експерт на Конференцији мира у Паризу, председник Комисије за израду Устава нове
државе 1920. године, председник Српског културног клуба, председник и потпредседник
Министарског савета Краљевине Југославије. С обзиром на дужности које је обављао,
друштвена и политичка делатност представљају важан део слике о овом нашем вели-
ком научнику. Као председник Српског културног клуба и средишња личност српског
народа позван је да се прихвати дужности другог потпредседника Министарског савета
у влади од 27. марта 1941. године. Био је председник и потпредседник владе у земљи и
потом у избеглиштву. Умро је у емиграцији у Лондону крајем 1958. године, скоро сто
година од када је његов отац Владимир Јовановић, један од водећих српских либерала,
као политички емигрант први пут дошао у енглеску престоницу. Иако је Слободан Јова-
новић био заступник парламентарног дводомног вишестраначког система, никада није
учествовао у страначкој политици. Узимао је, међутим, учешћа у државној политици,
како је то записао Јован Дучић 1942. године: „Слободан Јовановић није био никад члан
ниједне странке, нити члан ниједне владе, ни учесник ниједне завере. Држећи се увек
далеко од владајуће политике, он је ипак зато стајао близу ње, као њено мерило, њен су-
дија, и њен државни тужилац. Називали су га ‘савест српског народа’. Он није био поли-
тички човек, него државни човек: увек на капетанском месту брода, увек обухватајући
одатле цео видик пред собом.“ Слободан Јовановић је после рата осуђен на политичком
суђењу које је организовала нова комунистичка власт у Београду 1946. године. Његова
личност и дело били су потиснути из образовног система и научног живота и осуђени
на заборав. Рехабилитован је 2007. године.
У монографији је прво приказана биографија Слободана Јовановића у којој су
хронолошким редом представљена и дела за која се може рећи да обележавају гранична
места његовог научног развитка, као и властита теоријска становишта. Потом се у посеб-
ним поглављима представљају научне области којима се бавио и научна достигнућа која
је у њима постигао. Прво се приказује његова теорија државе везана за предмет који је
предавао, Опште и посебно државно право. Потом се разматра посебно државно право,
односно уставно право и оцењује Слободан Јовановић као уставноправни писац. Ана-
лизирају се и приказују књиге у којима је тумачио уставе Краљевине Србије и Краљеви-
не Срба, Хрвата и Словенаца (Видовдански устав). Наредни део монографије посвећен
је исто риографији Слободана Јовановића, вишетомној политичкој историји Србије XIX
века, за коју се често с правом указује да је најпознатије његово дело. Ако се узму у обзир
и други радови из националне историје које је написао, може се видети да је обухватио пе-
риод од краја XVIII до средине XX века. У следећем делу монографије реч је о Јовановићу
као проучаваоцу књижевног дела и књижевном критичару. Посебно су хваљени његов
леп језик и познати београдски стил. Последњи део монографије садржи Јовановићеву
библиографију.
Да би текст монографије био прегледнији за читање, све фусноте, односно напо-
мене, налазе се на крају књиге.
Захваљујемо се свим ауторима на текстовима објављеним у монографији посвеће-
ној 150-годишњици рођења нашег великог научника Слободана Јовановића.
Коста Чавошки и Александар Костић | sr |
