Европска унија – од добровољног савеза до „добре империје“

Abstract

Основна теза рада јесте да је Европска унија у току про- текле две деценије прошла пут дубоке трансформације. Основни узрок томе садржан је у недовршености интеграционе перспективе формулисане у Уго- вору из Мастрихта (1993), када су биле уведене нове области интеграције – заједничка спољна политика, унутрашњи послови, монетарна унија и нова политика проширења. Неки знаци унутрашње кризе могли су се видети и пре појаве велике финансијске кризе (2008). Али, финансијска криза је променила унутрашњи механизам функционисања Уније. Истичу се четири главна ин- дикатора: прво, правни инструменти деловања против кризе трансформишу се у квази-легалне акте непроглашеног ванредног стања; друго, нови меха- низми буџетске контроле држава чланица шире се у правцу њихових непре- несених надлежности; треће, установљена је ванправна хијерархија између држава чланица; четврто, политика приступања и суседства трансформише се у експанзивну геополитику Уније. Закључак анализе упућује на настанак империјалног модела у Унији. Новонастало језгро Уније представља се пред настајућом унутрашњом и спољном периферијом као беневолентна империја. Ипак, имајући у виду њен принудни карактер, нови модел интеграције само замењује стари асоцијативни модел заједнице.

The article deals with key thesis that the European Union was passing a deep transformation path during last two decades. Main internal causes lie in unfinished prospects of integration formulated in the Maastricht Treaty (1993) – common foreign policy, internal affairs, monetary union and enlargement policy. Some indicators of crisis could be observed already before the appearance of the big financial crisis (2008). The crisis, however, has changed internal mechanism of Union’s functioning. Four main indicators are pointed out: legal instruments of counter-crisis management have been transformed into quasi-legal acts of undeclared state of exception; mechanisms of members-states’ budgets control has been exceeded the non-conferred powers of the member-states; an extra-legal hierarchy between member states has been established; finally, an accession and neighbours policies are being transformed into expansive geo-politics of the EU. The conclusion of the analysis directs to an imperial model of Union’s emerging setup. The new core-Union represents itself as a benevolent empire before its emerging internal and external periphery. In accordance to its coercive character, however, the new mode of integration has been replacing the old associative community model.